Jer radost zbog njenog sve osetnijeg prisustva, zbog toga sto ona postoji takva kakva jest, i sto je meni dano da je gledam i imam pored sebe, tolika je i tako strahovito brzo raste, da plavi i brise nase likove, predele i daljine oko nas, preliva se preko ostre crte na kraju vidika i dazdi negde po svima svetovima. A veliko cudo te radosti i jeste u tome sto svakog trena mogu da zaustavim tu plimu srece i da je vratim i ogranicim na nasa dva tela i na uski prostor kupea u kojem se vozimo. A vec nekoliko sekundi posle toga, poplava srece pocinje ponovo, i u njoj iscezavamo nas dvoje, i kupe, i vaskoliki beli svet sa nama.