Borbom protiv sanjara koji sanja ruznocu, bili oni ljudi ili bogovi, ne mozemo a da ne ispunjavamo istovremeno i volju Bezimenog. U toj borbi bice i patnje, cime covek ujedno olaksava svoj karmicki teret, sto bi mu se, doduse, desilo i kada bi jednostavno trpeo rugobnost; ali ova patnja doprinosi visem cilju, a u svetlosti vecitih vrednosti o kojima mudraci tako cesto govore. Prvo, covek moze da bude na izvestan nacin superioran u odnosu na svoje bliznje, pa ipak da im sluzi. Ako svi zajedno sluze zajednickoj stvari koja je po svome znacaju iznad ma kog pojedinca. Ne zamisljaj, o Sidarta, da se sad kreces neprepoznat zato sto nosis novo telo. Ja gledam one tokove energije koji sacinjavaju tvoje stvarno bice - ne gledam meso koje ih maskira. Covekov intelekt sa emocijama njegovim cesto ratuje, a volja njegova sa zeljama njegovim... ideali njegovi cesto su neuskladeni sa njegovom okolinom, pa ako krene za njima, oseti bol sto je napustio novi, uzviseni san. Sto god on radio, istovremeno i dobija i gubi, stize ali se i udaljava. Uvek tuguje zbog stvari proslih, i zazire od nekih stvari buducih. Razum se tradiciji protivi. Emocije se protive ogranicenjima koja drugi ljudi coveku namecu. Cesto u tim sudarima nastaje ono sto si nazvao prokletstvom covekai ismevao - krivica! Biti bog, to nije samo prazna titula. To je jedno stanje bica. Da bi se to postiglo nije dovoljno samo biti besmrtan, jer i najbedniji tezak na njivama mogao bi da obezbedi sebi ujednacen opstanak. Biti bog sastoji se u tome da samog sebe ispoljis do takve mere da se tvoje strasti podudare sa silama univerzuma, tako dobro da to odmah shvati svako ko te pogleda, iako nije cuo da se tvoje ime izgovara. Biti bog, to znaci biti u stanju u sebi spoznati ono sto je vazno, a onda se osposobiti da osdsviras onu jednu notu koja ce dovesti te sile u tebi u savrseni sklad sa celokupnoscu svih stvari koje postoje. Onda vise nema diskusije o moralu, logici ili estetici, nego jednostavno jesi vetar, jesi vatra, ili more, planine, kisa, sunce, zvezde, jesi let strele, smiraj dana, zagrljaj ljubavi. Vladas pomocu onih istih strasti koje vladaju tobom. Bilo bi lepo kad bi u univerzumu postojala bar jedna stvar konstantna, nepromenljiva. Ako takva stvar postoji, onda je sigurno od ljubavi jaca, i sigurno je nesto meni nepoznato. Kako moze covek da ubije nesto sto niti stvarno zivi niti stvarno umire, nego postoji; samo kao refleksija Apsolutnoga? Bez obzira na skakutanje iz tela u telo, iz mozga u mozak, svaka licnost zadrzava svoj sopstveni umni otisak, svoje jedinstvene, neponovljive obrasce misljenja. Smrt i svetlost su svuda, uvek, i opet, u svetom snu Bezimenog, pocinju i okoncavaju, bore se, prate, ulaze u san i iznad sna su, vatrene reci urezuju u Samsaru, da tamo mozda stvore nesto sto ce biti lepo kao umetnicko delo.