Uzmimo neko udaljeno mesto, mozda vrh planine, i posmatrajmo ga zajedno. Tamo, daleko, jos dalje, vidimo coveka, coveka inteligentnog i senzitivnog duha. Posmatrajmo ga. Mozda se on jednom duboko zagledao u uzas sopstvene egzistencije. Mozda je previse video! Mozda je susreo nagrizajuce ralje vremena, ili sopstvenu nistavnost - to da je puka cestica - ili prolaznost i slucajnost. Njegov strah je bio sirov i uzasan do dana kada je otkrio da zudnja ublazava strah. Otuda je primio zudnju u svoj duh, a zudnja, brutalni takmac, uskoro je izgurala sve ostale misli. A zudnja ne misli; ona cezne ona se usredsreduje. Tako je ovaj covek poceo da se sa zudnjom usredsreduje na Bertu, bogalja. Vise nije gledao u daljinu vec je provodio vreme secajuci se takvih cuda kao sto je kako Berta pomera prste, usta, kako se svlaci, kako prica i zamuckuje, hoda i hramlje. Uskoro je celo njegovo bice bilo apsorbovano ovakvim malenkostima. Siroki bulevari uma sagradeni za plemenite ideje postali su zaguseni smecem. Secanja na to da je nekad mislio velike misli sve vise su bledela i uskoro iscezla. I strahovi su nestajali. Ostala mu je samo izjedajuca strepnja da je nesto pogresno. Zbunjen, tragao je za izvorom strepnje u smecu svoga duha. I takvog ga nalazimo danas, kako pretura po dubristu, kao da se tu nalazi odgovor. Cak trazi od mene da se preturam sa njim!