Sa malo razuma, dosta napora i mnogo dobre volje, sve se u zivotu, na kraju krajeva, da nekako udesiti. Ali to i jeste najgora strana zivota da se sve u njemu mora stalno udesavati. U ocima ljudi koji vole zivot ovakav kakav je, tj. u ocima velike vecine, to je dobro i prirodno, jer za njih sve stvari u svetu i postoje samo utoliko ukoliko ih oni svojom aktivnoscu mogu da udese u prilagode svojim potrebama. Ali po shvatanju drugih, malobrojnih, to oduzima stvarima svaku pravu vrednost i vise znacenje. Oni se sa tim ne mogu nikad pomiriti, cak ni onda kad zive i rade kao i svi ostali. Za njih sve ono sto se mora trajnom paznjom i stalnim naporom doterivati i udesavati i ne znaci zivot. Oni nisu i sposobni za tu paznju i takav napor; ne sto ne bi imali snage i razuma koliko i oni prvi, iz vecine, nego sto nisu u stanju da prihvate takvo shvatanje zivota, pa ni po cenu zivota samog.Oni mogu da prime zivot samo kao niz cuda, u najuzoj vezi sa njihovom licnoscu, a gde izostane cudo, tu redovno nastupa katastrofa koju nista ne moze zaustavitii na kojoj se nista ne da udesiti.