Tada se moglo videti sta znaci i kakva moze da bude uzbuna turske carsije u bosanskim varosima. Po nekoliko godina carsija radi i cuti, dosaduje se i zivotari, pazaruje i racuna, uporeduje jednu godinu sa drugom, a pri svemu tome prati sve sto se desava, obavestava se, >>kupuje<< vesti i glasove, prenosi ih sapatom od ducana do ducana, izbegavajuci svaki zakljucak i izraz sopstvenog misljenja. Tako se polako i neprimetno stvara i uoblicava jedinstven duh carsije. To je najpre samo jedno opste i neodredeno raspolozenje, koje se ispoljava samo kratkim pokretima i psovkama za koje se zna na koga se odnose; zatim se postepeno pretvara u misljenje koje se ne krije; i najposle postaje tvrdo i odredeno uverenje o kome vise nije potrebno ni govoriti i koje se jos samo u delima ispoljava. Povezana i prozeta tim uverenjem, carsija sapuce, sprema se, ceka, kao sto pceie cekaju cas rojenja. Nemogucno je prozreti logiku tih carsijskih uzbuna, slepih, besnih, i redovito neplodnih, ali one imaju svoju logiku isto kao sto imaju svoju nevidljivu tehniku, zasnovanu na tradiciji i nagonu. Vidi se samo kako buknu, besne, i jenjavaju.