Jer, put do najintimnijeg dela naseg bica znaci dugo putovanje kroz druge ljude i svetove. Tako sam se vratio ocu. Ali, kao sto obicno biva, tada je vec bilo prekasno. Da sam onda znao da ga poslednji put vidim krepkog, da sam slutio kako cu ga dvadeset pet godina kasnije zateci pretvorenog u prljavu hrpu kostiju i iznutrica u raspadanju, kako me tuzno gleda iz dubine tih ociju koje maltene nisu vise pripadale ovom svetu, tada bih pokusao da razumem tog grubog, ali dobrog, snaznog, ali naivnog, naprasitog, ali cestitog coveka. Izgleda, uvek kasno shvatamo svoje najblize. A kada pocnemo da sticemo izvesnu umesnost zivljenja, vec dode vreme da mremo. Sto je najgore, vec su pomrli oni na koje bismo najradije primenili stecenu vestinu.