On nikad nije voleo ovaj cas izmedu sunca i lampe. Narocito nije voleo da se u tom casu nade na nepoznatom putu ili u novom drustvu. Cinilo mu se da tada ne vlada svim svojim snagama i da sumrak stvara kod njega jednu zabunu u utiscima i nezdravo pomeranje u radu cula, trenutno pomracenje u rasudivanju i potpuno slabljenje volje. Sumrak na ulici ili u polju izazivao je u njemu oduvek isti tegoban osecaj da je negde zadocnio, da bi trebalo ici brze nego sto on to moze, kao da ce se negde nepopravljivo i neopozivo zatvoriti neka kapija, pre nego on stigne. Taj teski osecaj radao je u njemu nekad, na beckim ulicama, neodredeno raspolozenje poeticne melanholije. Ali u poslednjim godinama umesto tog poeticnog raspolozenja, javljala se panika napustenog i izgubljenog deteta koje ne zna gde da se krene, a ne sme da ostane na mestu.