Ema je licila na sve ljubaznice; i car novine spadao je malo-pomalo kao odelo i pokazivao golu onu vecitu jednolikost ljubavne strasti koja je uvek u istim oblicima i uvek govori istim jezikom. Nije zapazao on, covek sa tolikim iskustvom, onu razlicitost osecanja pod jednolicnoscu izraza. Posto su mu samo razbludne ili kupljene usne saptale takve recenice, on je samo malo verovao i ovim njenim; od toga mora mnogo da se odbije, mislio je, posto plameni govori prikrivaju osrednju ljubav; kao da se prepuna dusa kadgod ne preliva u sasvim supljim metaforama, posto niko i nikad ne moze sasvim tacno odmereno da izrazi svoje potrebe, ni svoja shvatanja, ni svoje bolove, i posto je covekova rec kao kakav olupani klavir na kome mi udaramo melodije da uz njih samo medvedi dipaju, a ovamo hteli smo njima zvezde da rasplacemo!