Koliko sam cesto i sam u zivotu odricao se odjednom svih stvari za kojima sam, bez razlike i za svakom zasebno, zudeo, jedino zato sto onu za kojom sam cesto slucajno prvo posao nisam mogao imati. Toliko jedna neispunjena zudnja ogorci, umori, isprazni odjednom sav duh, toliko ucini sve druge zudnje bezvrednosnim. Vreme se uvek pobrine da kasnije postavi dogadaje u odgovarajuce ravni, i stvari koje u pocetku izgledaju beznacajne kasnije otkrivaju svoju punu vaznost. I tako, proslost nije nesto kristalizovano, kako je neki predstavljaju, nego je to konfiguracija koja se menja u onoj meri u kojoj nas zivot ide napred, a istinski smisao dobija tek u trenutku kad umiremo - tada se zauvek okameni. Ako bi smo se u tom trenutku mogli osvrnuti na svoj zivot, a samrtnik to verovatno i cini, najzad bi smo ugledali stvarni pejzaz u kojem je pripremana nasa sudbina.