SrKDIjekav - Ecclesiastes - 1

1:1  Ријечи проповједника сина Давидова цара у Јерусалиму.

1:2  Таштина над таштинама, вели проповједник, таштина над таштинама, све је таштина.

1:3  Кака је корист човјеку од свега труда његова, којим се труди под сунцем?

1:4  Нараштај један одлази и други долази, а земља стоји увијек.

1:5  Сунце излази и залази, и опет хити на мјесто своје одакле излази.

1:6  Вјетар иде на југ и обрће се, и у обртању свом враћа се.

1:7  Све ријеке теку у море, и море се не препуња; одакле теку ријеке, онамо се враћају да опет теку.

1:8  Све је мучно, да човјек не може исказати; око се не може нагледати, нити се ухо може наслушати.

1:9  Што је било то ће бити, што се чинило то ће се чинити, и нема ништа ново под сунцем.

1:10  Има ли што за што би ко рекао: види, то је ново? Већ је било за вијекова који су били прије нас.

1:11  Не помиње се што је прије било; ни оно што ће послије бити неће се помињати у онијех који ће послије настати.

1:12  Ја проповједник бијах цар над Израиљем у Јерусалиму;

1:13  И управих срце своје да тражим и разберем мудрошћу све што бива под небом; тај мучни посао даде Бог синовима људским да се муче око њега.

1:14  Видјех све што бива под сунцем, и гле, све је таштина и мука духу.

1:15  Што је криво не може се исправити, и недостаци не могу се избројити.

1:16  Ја рекох у срцу свом говорећи: ево, ја постах велик, и претекох мудрошћу све који бише прије мене у Јерусалиму, и срце моје видје много мудрости и знања.

1:17  И управих срце своје да познам мудрост и да познам безумље и лудост; па дознах да је и то мука духу.

1:18  Јер гдје је много мудрости, много је бриге, и ко умножава знање умножава муку.