SrKDIjekav - Ruth - 1

1:1  А у оно вријеме кад суђаху судије би глад у земљи; и један човјек из Витлејема Јудина отиде да живи као дошљак у земљи Моавској са женом својом и са два сина своја.

1:2  А име тому човјеку бјеше Елимелех, а жени му име Нојемина, а имена двојице синова његовијех Малон и Хелеон; и бијаху Ефраћани, из Витлејема Јудина; и дођоше у земљу Моавску и настанише се ондје.

1:3  Потом умрије Елимелех муж Нојеминин и она оста са два сина своја.

1:4  Они се оженише Моавкама; једној бјеше име Орфа а другој Рута; и ондје стајаху до десет година.

1:5  Потом умријеше обојица, Малон и Хелеон; и жена оста без два сина своја и без мужа својега.

1:6  Тада се она подиже са снахама својима да се врати из земље Моавске, јер чу у земљи Моавској да је Господ походио народ свој давши им хљеба.

1:7  И изиде из мјеста гдје бијаше, и обје снахе њезине с њом; пођоше путем да се врате у земљу Јудину.

1:8  Тада рече Нојемина објема снахама својима: идите, вратите се свака у дом матере своје; Господ нека вам учини милост као што ви учинисте умрлима и мени.

1:9  Да вам да Господ да нађете починак свака у дому мужа својега. И пољуби их; а оне повикавши заплакаше,

1:10  И рекоше јој: не, него ћемо се с тобом вратити у твој народ.

1:11  А Нојемина им рече: идите натраг, кћери моје; што бисте ишле са мном? зар ћу још имати синова у утроби својој да вам буду мужеви?

1:12  Вратите се, кћери моје, идите; јер сам остарјела и нијесам за удају. А и да кажем да се надам и да се још ноћас удам, и да родим синове,

1:13  Зар ћете их ви чекати док одрасту? зар ћете тога ради стајати неудате? Немојте, кћери моје; јер су моји јади већи од ваших, јер се рука Господња подигла на ме.

1:14  Тада оне подигавши глас свој плакаше опет; и Орфа пољуби свекрву своју; а Рута оста код ње.

1:15  А она јој рече: ето, јетрва се твоја вратила народу својему и к боговима својим; врати се и ти за јетрвом својом.

1:16  Али Рута рече: немој ме наговарати да те оставим и од тебе отидем; јер куда год ти идеш, идем и ја; и гдје се год ти настаниш, настанићу се и ја; твој је народ мој народ, и твој је Бог мој Бог.

1:17  Гдје ти умријеш, умријећу и ја, и ондје ћу бити погребена. То нека ми учини Господ и то нека ми дода, смрт ће ме само раставити с тобом.

1:18  А она кад видје да је тврдо наумила ићи с њом, преста је одвраћати.

1:19  Тако идоше обје док не дођоше у Витлејем; а кад дођоше у Витлејем, сав град узавре њих ради, и говораху: је ли то Нојемина?

1:20  А она им говораше: не зовите ме више Нојемина, него ме зовите Мара, јер ми велике јаде зададе свемогући.

1:21  Обилна сам отишла, а празну ме врати Господ. Зашто ме зовете Нојемина, кад ме Господ обори и свемогући ме уцвијели.

1:22  Тако дође натраг Нојемина и с њом Рута Моавка, снаха њезина, вративши се из земље Моавске; а дођоше у Витлејем о почетку јечмене жетве.