CroSaric - Job - 17

17:1  Daha mi nestaje, gasnu moji dani i za mene već se skupljaju grobari.

17:2  Rugači su evo mene dohvatili, od uvreda oka sklopiti ne mogu.

17:3  Stoga me zaštiti i budi mi jamcem kad mi nitko u dlan neće da udari.

17:4  Jer, srca si njina lišio razuma i dopustiti im nećeš da opstanu.

17:5  K'o taj što imanje dijeli drugovima, a djeci njegovoj dotle oči gasnu,

17:6  narodima svim sam na ruglo postao, onaj kom u lice svatko pljunut' može.

17:7  Od tuge vid mi se muti u očima, poput sjene moji udovi postaju.

17:8  Začudit će se zbog toga pravednici, na bezbožnika će planuti čestiti;

17:9  neporočni će na svom ustrajat' putu, čovjek čistih ruku ojačat će još više.

17:10  Hajde, svi vi, nećete li opet počet', tÓa među vama ja mudra ne nalazim!

17:11  Minuli su dani, propale zamisli, želje srca moga izjalovile se.

17:12  'U noći najcrnjoj, dan se približava; blizu je već svjetlo što tminu izgoni.'

17:13  A meni je nada otići u Šeol i prostrijeti sebi ležaj u mrklini.

17:14  Dovikujem grobu: 'Oče moj rođeni!' a crve pozdravljam: 'Mati moja, sestro!'

17:15  Ali gdje za mene ima jošte nade? Sreću moju tko će ikada vidjeti?

17:16  Hoće li u Šeol ona sa mnom sići da u prahu zajedno otpočinemo?"