SrKDEkavski - Job - 7

7:1  Није ли човек на војсци на земљи? А дани његови нису ли као дани надничарски?

7:2  Као што слуга уздише за сеном и као што надничар чека да сврши,

7:3  Тако су мени дати у наследство месеци залудни и ноћи мучне одређене ми.

7:4  Кад легнем, говорим: Кад ћу устати? И кад ће проћи ноћ? И ситим се преврћући се до сванућа.

7:5  Тело је моје обучено у црве и у груде земљане, кожа моја пуца и рашчиња се.

7:6  Дани моји бржи бише од чунка, и прођоше без надања.

7:7  Опомени се да је мој живот ветар, да око моје неће више видети добра,

7:8  Нити ће ме видети око које ме је виђало; и твоје очи кад погледају на ме, мене неће бити.

7:9  Као што се облак разилази и нестаје га, тако ко сиђе у гроб, неће изаћи,

7:10  Неће се више вратити кући својој, нити ће га више познати место његово.

7:11  Зато ја нећу бранити устима својим, говорићу у тузи духа свог, нарицати у јаду душе своје.

7:12  Еда ли сам море или кит, те си наместио стражу око мене?

7:13  Кад кажем: Потешиће ме одар мој, постеља ће ми моја олакшати тужњаву,

7:14  Тада ме страшиш снима и препадаш ме утварама,

7:15  Те душа моја воли бити удављена, воли смрт него кости моје.

7:16  Додијало ми је; нећу до века живети; прођи ме се; јер су дани моји таштина.

7:17  Шта је човек да га много цениш и да мариш за њ?

7:18  Да га походиш свако јутро, и сваки час кушаш га?

7:19  Кад ћеш се одвратити од мене и пустити ме да прогутам пљуванку своју?

7:20  Згрешио сам; шта ћу Ти чинити, о чувару људски? Зашто си ме метнуо себи за белегу, те сам себи на тегобу?

7:21  Зашто ми не опростиш грех мој и не уклониш моје безакоње? Јер ћу сад лећи у прах, и кад ме потражиш, мене неће бити.