SrKDEkavski - Job - 14

14:1  Човек рођен од жене кратка је века и пун немира.

14:2  Као цвет ниче, и одсеца се, и бежи као сен, и не остаје.

14:3  И на таквог отвараш око своје, и мене водиш на суд са собом!

14:4  Ко ће чисто извадити из нечиста? Нико.

14:5  Измерени су дани његови, број месеца његових у Тебе је; поставио си му међу, преко које не може прећи.

14:6  Одврати се од њега да почине докле не наврши као надничар дан свој.

14:7  Јер за дрво има надања, ако се посече, да ће се још омладити и да неће бити без изданка;

14:8  Ако и остари у земљи корен његов и у праху изумре пањ његов,

14:9  Чим осети воду, опет напупи и пусти гране као присад.

14:10  А човек умире изнемогао; и кад издахне човек, где је?

14:11  Као кад вода отече из језера и река опадне и усахне,

14:12  Тако човек кад легне, не устаје више; докле је небеса неће се пробудити нити ће се пренути ода сна свог.

14:13  О да ме хоћеш у гробу сакрити и склонити ме докле не утоли гнев Твој, и да ми даш рок кад ћеш ме се опоменути!

14:14  Кад умре човек, хоће ли оживети? Све дане времена које ми је одређено чекаћу докле ми дође промена.

14:15  Зазваћеш, и ја ћу Ти се одазвати; дело руку својих пожелећеш.

14:16  А сада бројиш кораке моје, и ништа не остављаш за грех мој.

14:17  Запечаћени су у тобоцу моји преступи, и завезујеш безакоња моја.

14:18  Заиста, као што гора падне и распадне се, и као што се стена одвали с места свог,

14:19  И као што вода спира камење и поводањ односи прах земаљски, тако надање човечије обраћаш у ништа.

14:20  Надвађујеш га једнако, те одлази, мењаш му лице и отпушташ га.

14:21  Ако синови његови буду у части, он не зна; ако ли у срамоти, он се не брине.

14:22  Само тело док је жив болује, и душа његова у њему тужи.