SrKDIjekav - Job - 7

7:1  Није ли човјек на војсци на земљи? а дани његови нијесу ли као дани надничарски?

7:2  Као што слуга уздише за сјеном и као што надничар чека да сврши,

7:3  Тако су мени дати у нашљедство мјесеци залудни и ноћи мучне одређене ми.

7:4  Кад легнем, говорим: кад ћу устати? и кад ће проћи ноћ? и ситим се преврћући се до сванућа.

7:5  Тијело је моје обучено у црве и у груде земљане, кожа моја пуца и рашчиња се.

7:6  Дани моји бржи бише од чунка, и прођоше без надања.

7:7  Опомени се да је мој живот вјетар, да око моје неће више видјети добра,

7:8  Нити ће ме видјети око које ме је виђало; и твоје очи кад погледају на ме, мене неће бити.

7:9  Као што се облак разилази и нестаје га, тако ко сиђе у гроб, неће изаћи,

7:10  Неће се више вратити кући својој, нити ће га више познати мјесто његово.

7:11  Зато ја нећу бранити устима својим, говорићу у тузи духа својега, нарицати у јаду душе своје.

7:12  Еда ли сам море или кит, те си намјестио стражу око мене?

7:13  Кад речем: потјешиће ме одар мој, постеља ће ми моја облакшати тужњаву,

7:14  Тада ме страшиш снима и препадаш ме утварама,

7:15  Те душа моја воли бити удављена, воли смрт него кости моје.

7:16  Додијало ми је; нећу довијека живјети; прођи ме се; јер су дани моји таштина.

7:17  Шта је човјек да га много цијениш и да мариш за њ?

7:18  Да га походиш свако јутро, и сваки час кушаш га?

7:19  Кад ћеш се одвратити од мене и пустити ме да прогутам пљуванку своју?

7:20  Згријешио сам; шта ћу ти чинити, о чувару људски? зашто си ме метнуо себи за биљегу, те сам себи на тегобу?

7:21  Зашто ми не опростиш гријех мој и не уклониш моје безакоње? јер ћу сад лећи у прах, и кад ме потражиш, мене неће бити.