SrKDIjekav - Job - 30

30:1  А сада смију ми се млађи од мене, којима отаца не бих хтио метнути са псима стада својега.

30:2  А на што би ми и била сила руку њиховијех? у њима бјеше пропала старост.

30:3  Од сиромаштва и глади самоћаваху бјежећи од суха, мрачна, пуста и опустошена мјеста;

30:4  Који браху лободу по честама, и смреково коријење бјеше им храна.

30:5  Између људи бијаху изгоњени и викаше се за њима као за лупежем.

30:6  Живљаху по страшнијем увалама, по јамама у земљи и у камену.

30:7  По грмовима рикаху, под трњем се скупљаху.

30:8  Бијаху људи никакви и без имена, мање вриједни него земља.

30:9  И њима сам сада пјесма, и постах им прича.

30:10  Гаде се на ме, иду далеко од мене и не устежу се пљувати ми у лице.

30:11  Јер је Бог одапео моју тетиву и муке ми задао те збацише узду преда мном.

30:12  С десне стране устају момци, поткидају ми ноге, и насипају пут к мени да ме упропасте.

30:13  Раскопаше моју стазу, умножише ми муке, не треба нико да им помаже.

30:14  Као широким проломом навиру, и наваљују преко развалина.

30:15  Страхоте навалише на ме, и као вјетар тјерају душу моју, и као облак прође срећа моја.

30:16  И сада се душа моја разљева у мени, стигоше ме дани мучни.

30:17  Ноћу пробада ми кости у мени, и жиле моје не одмарају се.

30:18  Од тешке силе промијенило се одијело моје, и као огрлица у кошуље моје стеже ме.

30:19  Бацио ме је у блато, те сам као прах и пепео.

30:20  Вичем к теби, а ти ме не слушаш; стојим пред тобом, а ти не гледаш на ме.

30:21  Претворио си ми се у љута непријатеља; силом руке своје супротиш ми се.

30:22  Подижеш ме у вјетар, посађујеш ме на њ, и растапаш у мени све добро.

30:23  Јер знам да ћеш ме одвести на смрт и у дом одређени свјема живима.

30:24  Али неће пружити руке своје у гроб; кад их стане потирати, они неће викати.

30:25  Нијесам ли плакао ради онога који бијаше у злу? није ли душа моја жалосна бивала ради убогога?

30:26  Кад се добру надах, дође ми зло; и кад се надах свјетлости, дође мрак.

30:27  Утроба је моја узаврела, и не може да се умири, задесише ме дани мучни.

30:28  Ходим црн, не од сунца, устајем и вичем у збору.

30:29  Брат постах змајевима и друг совама.

30:30  Поцрњела је кожа на мени и кости моје посахнуше од жеге.

30:31  Гусле се моје претворише у запијевку, и свирала моја у плач.