SrKDIjekav - Job - 41

41:1  Нема слободна који би га пробудио; а ко ће стати преда ме?

41:2  Ко ми је прије дао што, да му вратим? што је год под свијем небом, моје је.

41:3  Нећу мучати о удима његовијем ни о сили ни о љепоти стаса његова.

41:4  Ко ће му узгрнути горњу одјећу? к чељустима његовијем ко ће приступити?

41:5  Врата од грла његова ко ће отворити? страх је око зуба његовијех.

41:6  Крљушти су му јаки штитови спојени тврдо.

41:7  Близу су једна до друге да ни вјетар не улази међу њих.

41:8  Једна је за другу прионула, држе се и не растављају се.

41:9  Кад киха као да муња сијева, а очи су му као трепавице у зоре.

41:10  Из уста му излазе лучеви, и искре огњене скачу.

41:11  Из ноздрва му излази дим као из врелога лонца или котла.

41:12  Дах његов распаљује угљевље и пламен му излази из уста.

41:13  У врату му стоји сила, и пред њим иде страх.

41:14  Уди меса његова спојени су, једноставно је на њему, не размиче се.

41:15  Срце му је тврдо као камен, тврдо као доњи жрвањ.

41:16  Кад се дигне, дршћу јунаци, и од страха очишћају се од гријеха својих.

41:17  Да га удари мач, не може се одржати, ни копље ни стријела ни оклоп.

41:18  Њему је гвожђе као пљева, а мјед као труло дрво.

41:19  Неће га потјерати стријела, камење из праће њему је као сламка;

41:20  Као слама су му убојне справе, и смије се баченом копљу.

41:21  Под њим су оштри црепови, стере себи оштре ствари у глибу.

41:22  Чини, те ври дубина као лонац, и море се мути као у ступи.

41:23  За собом оставља свијетлу стазу, рекао би да је бездана осиједјела.

41:24  Ништа нема на земљи да би се испоредило с њим, да би створено било да се ничега не боји.

41:25  Што је год високо презире, цар је над свијем звијерјем.