SrKDIjekav - Job - 14

14:1  Човјек рођен од жене кратка је вијека и пун немира.

14:2  Као цвијет ниче, и одсијеца се, и бјежи као сјен, и не остаје.

14:3  И на такога отвораш око своје, и мене водиш на суд са собом!

14:4  Ко ће чисто извадити из нечиста? Нико.

14:5  Измјерени су дани његови, број мјесеца његовијех у тебе је; поставио си му међу, преко које не може пријећи.

14:6  Одврати се од њега да почине докле не наврши као надничар дан свој.

14:7  Јер за дрво има надања, ако се посијече, да ће се још омладити и да неће бити без изданака;

14:8  Ако и остари у земљи коријен његов и у праху изумре пањ његов,

14:9  Чим осјети воду, опет напупи и пусти гране као присад.

14:10  А човјек умире изнемогао; и кад издахне човјек, гдје је?

14:11  Као кад вода отече из језера и ријека опадне и усахне,

14:12  Тако човјек кад легне, не устаје више; докле је небеса неће се пробудити нити ће се пренути ода сна својега.

14:13  О да ме хоћеш у гробу сакрити и склонити ме докле не утоли гњев твој, и да ми даш рок кад ћеш ме се опоменути!

14:14  Кад умрије човјек, хоће ли оживјети? Све дане времена које ми је одређено чекаћу докле ми дође промјена.

14:15  Зазваћеш, и ја ћу ти се одазвати; дјело руку својих пожељећеш.

14:16  А сада бројиш кораке моје, и ништа не остављаш за гријех мој.

14:17  Запечаћени су у тобоцу моји пријеступи, и завезујеш безакоња моја.

14:18  Заиста, као што гора падне и распадне се, и као што се стијена одвали с мјеста својега,

14:19  И као што вода спира камење и поводањ односи прах земаљски, тако надање човјечије обраћаш у ништа.

14:20  Надвлађујеш га једнако, те одлази, мијењаш му лице и отпушташ га.

14:21  Ако синови његови буду у части, он не зна; ако ли у срамоти, он се не брине.

14:22  Само тијело док је жив болује, и душа његова у њему тужи.