SrKDIjekav - Lamentations

Chapter 1

1:1  Како сједи сам, поста као удовица, град који бјеше пун народа! велик међу народима, глава међу земљама потпаде под данак!

1:2  Једнако плаче ноћу, и сузе су му на образима, нема никога од свијех који га љубљаху да га потјеши; сви га пријатељи његови изневјерише, посташе му непријатељи.

1:3  Исели се Јуда од муке и љутога ропства; сједи међу народима, не налази мира; сви који га гонише стигоше га у тјеснацу.

1:4  Путови Сионски туже, јер нико не иде на празник; сва су врата његова пуста, свештеници његови уздишу, дјевојке су његове жалосне, и сам је јадан.

1:5  Противници његови посташе глава, непријатељима је његовијем добро; јер га Господ уцвијели за мноштво безакоња његова; дјеца његова иду у ропство пред непријатељем.

1:6  И отиде од кћери Сионске сва слава њезина; и кнезови су њезини као јелени који не налазе паше, иду немоћни пред онијем који их гони.

1:7  Опомиње се Јерусалим у муци својој и у јаду свом свијех милина што је имао од старине, кад пада народ његов од руке непријатељеве а никога нема да му поможе; непријатељи гледају га и смију се престанку његову.

1:8  Тешко сагријеши Јерусалим, зато поста као нечиста жена; сви који су га поштовали презиру га, јер видјеше голотињу његову; а он уздише, и окреће се натраг.

1:9  Нечистота му бјеше на скутовима, није мислио на крај свој; пао је за чудо а нема никога да га потјеши. Погледај, Господе, муку моју, јер се непријатељ понио.

1:10  Непријатељ посеже руком на све драге ствари његове, и он гледа како народи улазе у светињу његову, за које си заповиједио: да не долазе на сабор твој.

1:11  Сав народ његов уздише тражећи хљеба, дају драгоцјене ствари своје да окријепе душу. Погледај, Господе, и види како сам поништен.

1:12  Зар вам није стало, сви који пролазите овуда? погледајте и видите, има ли бола какав је мој, који је мени допао, којим ме уцвијели Господ у дан жестокога гњева својега.

1:13  С висине пусти огањ у кости моје, који их освоји; разапе мрежу ногама мојима, обори ме наузнако, пустоши ме, те по вас дан тужим.

1:14  Свезан је руком његовом јарам од гријеха мојих, усукани су и дођоше ми на врат; обори силу моју; предаде ме Господ у руке; из којих се не могу подигнути.

1:15  Полази Господ све јунаке моје усред мене, сазва на ме сабор да потре младиће моје; као грожђе у каци изгази Господ дјевојку кћер Јудину.

1:16  Зато ја плачем, очи моје, очи моје лију сузе, јер је далеко од мене утјешитељ, који би укријепио душу моју; синови моји пропадоше, јер надвлада непријатељ.

1:17  Сион шири руке своје, нема никога да га тјеши; Господ заповиједи за Јакова, те га опколише непријатељи; Јерусалим поста међу њима као нечиста жена.

1:18  Праведан је Господ, јер се супротих заповијести његовој; чујте, сви народи, и видите бол мој; дјевојке моје и младићи моји отидоше у ропство.

1:19  Звах пријатеље своје, они ме преварише; свештеници моји и старјешине моје помријеше у граду тражећи хране да окријепе душу своју.

1:20  Погледај, Господе, јер ми је туга, утроба ми се усколебала, срце се моје преврће у мени, јер се много супротих; на пољу учини ме сиротим мач, а код куће сама смрт.

1:21  Чују гдје уздишем, али нема никога да ме потјеши; сви непријатељи моји чуше за несрећу моју и радују се што си то учинио; довешћеш дан који си огласио, те ће оно бити као ја.

1:22  Нека изађе преда те сва злоћа њихова, и учини као што си учинио мени за све гријехе моје; јер је много уздаха мојих и срце је моје жалосно.

Chapter 2

2:1  Како обастрије Господ облаком у гњеву свом кћер Сионску! сврже с неба на земљу славу Израиљеву, и не опомену се подножја ногу својих у дан гњева својега!

2:2  Господ потр немилице све станове Јаковљеве, развали у гњеву свом градове кћери Јудине, и на земљу обори, оскврни царство и кнезове његове.

2:3  Одби у жестоком гњеву сав рог Израиљу, обрати натраг десницу своју од непријатеља, и распали се на Јакова као огањ пламени, који прождире све око себе.

2:4  Натеже лук свој као непријатељ, подиже десницу своју као противник, и поби све што бјеше драго очима; на шатор кћери Сионске просу као огањ гњев свој.

2:5  Господ поста као непријатељ; потр Израиља, потр све дворе његове, раскопа све градове његове, и умножи кћери Јудиној жалост и јад.

2:6  Развали му ограду као врту; потр мјесто састанцима његовијем; Господ врже у заборав на Сиону празнике и суботу, и у жестини гњева својега одбаци цара и свештеника.

2:7  Одбаци Господ олтар свој, омрзе на светињу своју, предаде у руке непријатељима зидове двора Сионских; стаде их вика у дому Господњем као на празник.

2:8  Господ науми да раскопа зид кћери Сионске, растеже уже, и не одврати руке своје да не затре, и ојади опкоп и зид, изнемогоше скупа.

2:9  Утонуше у земљу врата њезина, поломи и потр пријеворнице њезине; цар њезин и кнезови њезини међу народима су; закона нема, и пророци њезини не добијају утваре од Господа.

2:10  Старјешине кћери Сионске сједе на земљи и муче, посуле су прахом главу и припасале костријет; обориле су к земљи главе своје дјевојке Јерусалимске.

2:11  Ишчиљеше ми очи од суза, утроба се моја усколебала, просипа се на земљу јетра моја од погибли кћери народа мојега, јер дјеца и која сисају обамиру на улицама градским.

2:12  Говоре матерама својим: гдје је жито и вино? обамиру као рањеници на улицама градским, и испуштају душу своју у наручју матера својих.

2:13  Кога ћу ти узети за свједока? с чим ћу те изједначити, кћери Јерусалимска? каку ћу ти прилику наћи, да те утјешим, дјевојко, кћери Сионска? јер је несрећа твоја велика као море, ко ће те исцијелити?

2:14  Пророци твоји пророковаше ти лаж и безумље, и не откриваше безакоња твојега да би одвратили ропство твоје; него ти казиваше утваре лажне и које ће те прогнати.

2:15  Пљескају рукама над тобом сви који пролазе, звижде и машу главом за кћерју Јерусалимском: то ли је град, за који говораху да је права љепота, радост свој земљи?

2:16  Разваљују уста на те сви непријатељи твоји, звижде и шкргућу зубима говорећи: прождријесмо; ово је доиста дан који чекасмо; дочекасмо, видјесмо.

2:17  Учини Господ што науми, испуни ријеч своју, коју каза одавна; разори немилице, и развесели тобом непријатеља, подиже рог противницима твојим.

2:18  Виче срце њихово ка Господу: зиде кћери Сионске, пољевај потоком сузе дан и ноћ, не дај себи мира, и зјеница ока твојега да не стаје.

2:19  Устани, вичи обноћ; у почетку страже, прољевај срце своје као воду пред Господом, подижи к њему руке своје за душу дјеце своје која обамиру од глади на угловима својих улица.

2:20  Погледај, Господе, и види, коме си овако учинио. Еда ли жене једу пород свој, дјецу коју носе у наручју? еда ли се убија у светињи Господњој свештеник и пророк?

2:21  Леже на земљи по улицама дјеца и старци, дјевојке моје и младићи моји падоше од мача, побио си их у дан гњева својега и поклао не жалећи.

2:22  Сазвао си као на празник страхоте моје отсвуда, и у дан гњева Господњега нико не утече нити оста. Које на руку носих и отхраних, њих ми непријатељ мој поби.

Chapter 3

3:1  Ја сам човјек који видјех муку од прута гњева његова.

3:2  Одведе ме и оправи ме у таму а не на видјело.

3:3  Само се на ме обраћа, обраћа руку своју по вас дан.

3:4  Учини, те ми остарје тијело и кожа, потр кости моје.

3:5  Зазида ме, и опточи ме жучју и муком.

3:6  Посади ме у таму као умрле одавна.

3:7  Огради ме да не изађем, и метну на ме тешке окове.

3:8  Кад вичем и вапијем, одбија молитву моју.

3:9  Загради путове моје тесанијем каменом, и преврати стазе моје.

3:10  Поста ми као медвјед у засједи, као лав у потаји.

3:11  Помете путове моје, и раздрије ме, и уништи ме.

3:12  Натеже лук свој, и метну ме стријели за биљегу.

3:13  Устријели ме у бубреге стријелама из тула својега.

3:14  Постах потсмијех свему народу својему и пјесма њихова по вас дан.

3:15  Насити ме горчином, опоји ме пеленом.

3:16  Поломи ми зубе камењем, ували ме у пепео.

3:17  Удаљио си душу моју од мира, заборавих добро.

3:18  И рекох: пропаде сила моја и надање моје од Господа.

3:19  Опомени се муке моје и јада мојега, пелена и жучи.

3:20  Душа се моја опомиње без престанка, и поништила се у мени.

3:21  Али ово напомињем срцу својему, те се надам:

3:22  Милост је Господња што не изгибосмо сасвијем, јер милосрђа његова није нестало.

3:23  Понавља се свако јутро; велика је вјера твоја.

3:24  Господ је дио мој, говори душа моја; зато ћу се у њега уздати.

3:25  Добар је Господ онима који га чекају, души, која га тражи.

3:26  Добро је мирно чекати спасење Господње.

3:27  Добро је човјеку носити јарам за младости своје.

3:28  Сам ће сједјети и мучати, јер Бог метну бреме на њ.

3:29  Метнуће уста своја у прах, еда би било надања.

3:30  Подметнуће образ свој ономе који га бије, биће сит срамоте.

3:31  Јер Господ не одбацује за свагда.

3:32  Јер ако и уцвијели, опет ће се и смиловати ради мноштва милости своје.

3:33  Јер не мучи из срца својега ни цвијели синова човјечјих.

3:34  Кад газе ногама све сужње на земљи,

3:35  Кад изврћу правицу човјеку пред вишњим,

3:36  Кад чине криво човјеку у парници његовој, не види ли Господ?

3:37  Ко је рекао што и збило се, а Господ да није заповједио?

3:38  Не долазе ли и зла и добра из уста вишњега?

3:39  Зашто се тужи човјек жив, човјек на кар за гријехе своје?

3:40  Претражимо и разгледајмо путе своје, и повратимо се ка Господу.

3:41  Подигнимо срце своје и руке к Богу на небесима.

3:42  Згријешисмо и непокорни бисмо; ти не прашташ.

3:43  Обастро си се гњевом, и гониш нас, убијаш и не жалиш.

3:44  Обастро си се облаком да не продре молитва.

3:45  Начинио си од нас сметлиште и одмет усред тијех народа.

3:46  Разваљују уста своја на нас сви непријатељи наши.

3:47  Страх и јама задеси нас, пустошење и затирање.

3:48  Потоци теку из очију мојих ради погибли кћери народа мојега.

3:49  Очи моје лију сузе без престанка, јер нема одмора,

3:50  Докле Господ не погледа и не види с неба.

3:51  Око моје мучи ми душу ради свијех кћери града мојега.

3:52  Тјерају ме једнако као птицу непријатељи моји ни за што.

3:53  Свалише у јаму живот мој и набацаше камење на ме.

3:54  Дође ми вода сврх главе; рекох: погибох!

3:55  Призивах име твоје, Господе, из јаме најдубље.

3:56  Ти чу глас мој; не затискуј уха својега од уздисања мојега, од вике моје.

3:57  Приступао си кад те призивах, и говорио си: не бој се.

3:58  Расправљао си, Господе, парбу душе моје, и избављао си живот мој.

3:59  Видиш, Господе, неправду која ми се чини; расправи парбу моју.

3:60  Видиш сву освету њихову, све што ми мисле.

3:61  Чујеш руг њихов, Господе, све што ми мисле,

3:62  Што говоре они који устају на ме и што намишљају против мене по вас дан.

3:63  Види, кад сједају и кад устају, ја сам им пјесма.

3:64  Плати им, Господе, по дјелима руку њиховијех.

3:65  Подај им упорно срце, проклетство своје.

3:66  Гони их гњевом, и истријеби их испод небеса Господњих.

Chapter 4

4:1  Како потамње злато, промијени се чисто злато? камење је од светиње разметнуто по угловима свијех улица.

4:2  Драги синови Сионски, цијењени као најчистије злато, како се цијене земљани судови, као дјело руку лончаревијех!

4:3  И звијери истичу сисе своје и доје млад своју, а кћи народа мојега поста немилостива као ној у пустињи.

4:4  Језик дјетету које сиса приону за грло од жеђи; дјеца ишту хљеба, а нема никога да им ломи.

4:5  Који јеђаху посластице, гину на улицама; који одрастоше у скерлету, ваљају се по буњишту.

4:6  И кар који допаде кћери народа мојега већи је од пропасти која допаде Содому, који се затр у часу и руке се не забавише око њега.

4:7  Назиреји њезини бјеху чистији од снијега, бјељи од млијека; тијело им бјеше црвеније од драгога камења, глатки као сафир.

4:8  А сада им је лице црње од угља, не познају се на улицама; кожа им се прилијепила за кости, осушила се као дрво.

4:9  Боље би онима који су побијени мачем него онима који мру од глади, који издишу убијени од несташице рода земаљскога.

4:10  Својим рукама жене жалостиве кухаше дјецу своју, она им бише храна у погибли кћери народа мојега.

4:11  Наврши Господ гњев свој, изли жестоки гњев свој, и распали огањ на Сиону, који му прождрије темеље.

4:12  Не би вјеровали цареви земаљски и сви становници по васиљеној да ће непријатељ и противник ући на врата Јерусалимска.

4:13  Али би за гријехе пророка његовијех и за безакоња свештеника његовијех, који прољеваху крв праведничку усред њега.

4:14  Лутаху као слијепци по улицама, каљају се крвљу, које не могаху да се не дотичу хаљинама својим.

4:15  Отступите, нечисти, вичу им, отступите, отступите, не додијевајте се ничега. И одлазе и скитају се; и међу народима се говори: неће се више станити.

4:16  Гњев Господњи расија их, неће више погледати на њих; не поштују свештеника, нијесу жалостиви на старце.

4:17  Већ нам очи ишчиљеше изгледајући помоћ залудну; чекасмо народ који не може избавити.

4:18  Вребају нам кораке, да не можемо ходити по улицама својим, приближи се крај наш, навршише се дани наши, дође крај наш.

4:19  Који нас гонише, бијаху лакши од орлова небеских, по горама нас гонише, у пустињи нам засједаше.

4:20  Дисање ноздара наших, помазаник Господњи, за којега говорасмо: да ћемо живјети под сјеном његовијем међу народима, ухвати се у јаме њихове.

4:21  Радуј се и весели се, кћери Едомска, која живиш у земљи Узу! доћи ће до тебе чаша, опићеш се, и открићеш се.

4:22  Сврши се кар за безакоње твоје, кћери Сионска; неће те више водити у ропство; походиће твоје безакоње, кћери Едомска, откриће гријехе твоје.

Chapter 5

5:1  Опомени се, Господе, што нас задеси; погледај и види срамоту нашу.

5:2  Нашљедство наше привали се туђинцима, домови наши иностранцима.

5:3  Постасмо сироте, без оца, матере наше као удовице.

5:4  Своју воду пијемо за новце, своја дрва купујемо.

5:5  На врату нам је јарам, и гоне нас; уморени немамо одмора.

5:6  Пружамо руку к Мисирцима и Асирцима, да се наситимо хљеба.

5:7  Оци наши згријешише, и нема их, а ми носимо безакоња њихова.

5:8  Робови нам господаре, нема никога да избави из руку њиховијех.

5:9  Са страхом за живот свој од мача у пустињи доносимо себи хљеб.

5:10  Кожа нам поцрње као пећ од љуте глади.

5:11  Срамоте жене на Сиону и дјевојке по градовима Јудинијем.

5:12  Кнезове вјешају својим рукама, не поштују лица старачкога.

5:13  Младиће узимају под жрвње, и дјеца падају под дрвима.

5:14  Стараца нема више на вратима, ни младића на пјевању.

5:15  Неста радости срцу нашему, игра наша претвори се у жалост.

5:16  Паде вијенац с главе наше; тешко нама, што згријешисмо!

5:17  С тога је срце наше жалосно, с тога очи наше потамњеше,

5:18  Са горе Сиона, што опустје, и лисице иду по њој.

5:19  Ти, Господе, остајеш довијека, пријесто твој од кољена до кољена.

5:20  Зашто хоћеш да нас заборавиш довијека, да нас оставиш задуго?

5:21  Обрати нас, Господе, к себи, и обратићемо се; понови дане наше како бијаху прије.

5:22  Јер еда ли ћеш нас са свијем одбацити и гњевити се на нас веома?