SrKDIjekav - Job

Chapter 1

1:1  Бијаше човјек у земљи Узу по имену Јов; и тај човјек бијаше добар и праведан, и бојаше се Бога, и уклањаше се ода зла.

1:2  И роди му се седам синова и три кћери.

1:3  И имаше стоке седам тисућа оваца и три тисуће камила и пет стотина јармова волова и пет стотина магарица, и чељади веома много; и бијаше тај човјек највећи од свијех људи на истоку.

1:4  И синови његови састајаху се и даваху гозбе код куће, сваки свога дана, и слаху те позиваху три сестре своје да једу и пију с њима.

1:5  И кад би се обредили гозбом, пошиљаше Јов и освећиваше их, и устајући рано приношаше жртве паљенице према броју свијех њих; јер говораше Јов: може бити да су се огријешили синови моји и похулили на Бога у срцу свом. Тако чињаше Јов сваки пут.

1:6  А један дан дођоше синови Божји да стану пред Господом, а међу њих дође и Сотона.

1:7  И Господ рече Сотони: откуда идеш? А Сотона одговори Господу и рече: проходих земљу и обилазих.

1:8  И рече Господ Сотони: јеси ли видио слугу мојега Јова? нема онакога човјека на земљи, добра и праведна, који се боји Бога и уклања се ода зла.

1:9  А Сотона одговори Господу и рече: еда ли се узалуд Јов боји Бога?

1:10  Нијеси ли га ти оградио и кућу његову и све што има свуда унаоколо? дјело руку његовијех благословио си, и стока се његова умножила на земљи.

1:11  Али пружи руку своју и дотакни се свега што има, псоваће те у очи.

1:12  А Господ рече Сотони: ево, све што има нека је у твојој руци; само на њега не дижи руке своје. И отиде Сотона од Господа.

1:13  А један дан кад синови његови и кћери његове јеђаху и пијаху вино у кући брата својега најстаријега,

1:14  Дође гласник Јову и рече: волови ораху и магарице пасијаху покрај њих,

1:15  А Савеји ударише и отеше их, и побише момке оштријем мачем; и само ја један утекох да ти јавим.

1:16  Док овај још говораше, дође други и рече: огањ Божји спаде с неба и спали овце и момке, и прождрије их; и само ја један утекох да ти јавим.

1:17  Докле овај још говораше, дође други и рече: Халдејци у три чете ударише на камиле и отеше их, и побише момке оштријем мачем; и само ја један утекох да ти јавим.

1:18  Докле овај још говораше, дође други и рече: синови твоји и кћери твоје јеђаху и пијаху вино у кући брата својега најстаријега;

1:19  А то вјетар велик дође испреко пустиње и удари у четири угла од куће, те паде на дјецу и погибоше; и само ја један утекох да ти јавим.

1:20  Тада уста Јов и раздрије плашт свој, и остриже главу, и паде на земљу и поклони се,

1:21  И рече: го нам изашао из утробе матере своје, го ћу се и вратити онамо. Господ даде, Господ узе, да је благословено име Господње.

1:22  Уза све то не сагријеши Јов, нити рече безумља за Бога.

Chapter 2

2:1  Опет један дан дођоше синови Божји да стану пред Господом, а дође и Сотона међу њих да стане пред Господом.

2:2  И Господ рече Сотони: откуда идеш? А Сотона одговори Господу и рече: проходих земљу и обилазих.

2:3  И рече Господ Сотони: јеси ли видио слугу мојега Јова? нема онакога човјека на земљи, добра и праведна, који се боји Бога и уклања се ода зла, и још се држи доброте своје, премда си ме наговорио, те га упропастих ни за што.

2:4  А Сотона одговори Господу и рече: кожа за кожу, и све што човјек има даће за душу своју.

2:5  Него пружи руку своју и дотакни се костију његовијех и меса његова, псоваће те у очи.

2:6  А Господ рече Сотони: ево ти га у руке; али му душу чувај.

2:7  И Сотона отиде од Господа, и удари Јова злијем приштем од пете до тјемена,

2:8  Те он узе цријеп па се стругаше, и сјеђаше у пепелу.

2:9  И рече му жена: хоћеш ли се још држати доброте своје? Благослови Бога, па умри.

2:10  А он јој рече: говориш као луда жена; добро смо примали од Бога, а зла зар нећемо примати? Уза све то не сагријеши Јов уснама својим.

2:11  А три пријатеља Јовова чуше за све зло које га задеси, и дођоше сваки из својега мјеста, Елифас Теманац и Вилдад Сушанин и Софар Намаћанин, договорише се да дођу да га пожале и потјеше.

2:12  И подигавши очи своје издалека не познаше га; тада подигоше глас свој и стадоше плакати и раздријеше сваки свој плашт и посуше се прахом по глави бацајући га у небо.

2:13  И сјеђаху код њега на земљи седам дана и седам ноћи, и ни један му не проговори ријечи, јер виђаху да је бол врло велик.

Chapter 3

3:1  Потом отвори уста своја Јов и стаде клети дан свој.

3:2  И проговорив Јов рече:

3:3  Не било дана у који се родих, и ноћи у којој рекоше: роди се дјетић!

3:4  Био тај дан тама, не гледао га Бог озго, и не осветљавала га свјетлост!

3:5  Мрак га запрзнио и сјен смртни, облак га обастирао, био страшан као најгори дани!

3:6  Ноћ ону освојила тама, не радовала се међу данима годишњим, не бројила се у мјесеце!

3:7  Гле, ноћ она била пуста, пјевања не било у њој!

3:8  Клели је који куну дане, који су готови пробудити крокодила!

3:9  Потамњеле звијезде у сумрачје њезино, чекала видјело и не дочекала га, и не видјела зори трепавица;

3:10  Што ме није затворила врата од утробе и није сакрила муку од мојих очију.

3:11  Зашто не умријех у утроби? не издахнух излазећи из утробе?

3:12  Зашто ме прихватише кољена? зашто сисе, да сем?

3:13  Јер бих сада лежао и почивао; спавао бих, и био бих миран,

3:14  С царевима и савјетницима земаљским, који зидаше себи пустолине,

3:15  Или с кнезовима, који имаше злата, и куће своје пунише сребра.

3:16  Или зашто не бих као недоношче сакривено, као дијете које не угледа видјела?

3:17  Ондје безбожници престају досађивати, и ондје почивају изнемогли,

3:18  И сужњи се одмарају и не чују гласа настојникова.

3:19  Мали и велики ондје је, и роб слободан од свога господара.

3:20  Зашто се даје видјело невољнику и живот онима који су тужна срца,

3:21  Који чекају смрт а ње нема, и траже је већма него закопано благо,

3:22  Који играју од радости и веселе се кад нађу гроб?

3:23  Човјеку, којему је пут сакривен и којега је Бог затворио отсвуда?

3:24  Јер прије јела мојега долази уздах мој, и као вода разљева се јаук мој.

3:25  Јер чега се бојах дође на мене, и чега се страшах задеси ме.

3:26  Не почивах нити имах мира нити се одмарах, и опет дође страхота.

Chapter 4

4:1  Тада одговори Елифас Теманац и рече:

4:2  Ако ти проговоримо, да ти неће бити досадно? али ко би се могао уздржати да не говори?

4:3  Гле, учио си многе, и руке изнемогле кријепио си;

4:4  Ријечи су твоје подизале онога који падаше, и утврђивао си кољена која клецаху.

4:5  А сада кад дође на тебе, клонуо си; кад се тебе дотаче, смео си се.

4:6  Није ли побожност твоја била уздање твоје? и доброта путова твојих надање твоје?

4:7  Опомени се, ко је прав погинуо, и гдје су праведни истријебљени?

4:8  Како сам ја видио, који ору муку и сију невољу, то и жању.

4:9  Од дихања Божијега гину, и од даха ноздара његовијех нестаје их.

4:10  Рика лаву, и глас љутом лаву и зуби лавићима сатиру се.

4:11  Лав гине немајући лова, и лавићи расипају се.

4:12  Још дође тајно до мене ријеч, и ухо моје дочу је мало.

4:13  У мислима о ноћнијем утварама, кад тврд сан пада на људе,

4:14  Страх подузе ме и дрхат, од којега устрепташе све кости моје,

4:15  И дух прође испред мене, и длаке на тијелу мом накостријешише се.

4:16  Стаде, али му не познах лица; прилика бијаше пред очима мојима, и мучећи чух глас:

4:17  Еда ли је човјек праведнији од Бога? еда ли је човјек чистији од Творца својега?

4:18  Гле, слугама својим не вјерује, и у анђела својих налази недостатака;

4:19  Акамоли у онијех који стоје у кућама земљанијем, којима је темељ на праху и сатиру се брже него мољац.

4:20  Од јутра до вечера сатру се, и нестане их навијек да нико и не опази.

4:21  Слава њихова не пролази ли с њима? Умиру, али не у мудрости.

Chapter 5

5:1  Зови; хоће ли ти се ко одазвати? и кому ћеш се између светијех обратити?

5:2  Доиста безумнога убија гњев, и лудога усмрћује срдња.

5:3  Ја видјех безумника гдје се укоријенио; али одмах проклех стан његов.

5:4  Синови су његови далеко од спасења и сатиру се на вратима а нема ко да избави.

5:5  Љетину његову једе гладни и испред трња купи је, и лупеж ждере благо њихово.

5:6  Јер мука не излази из праха нити невоља из земље ниче.

5:7  Него се човјек рађа на невољу, као што искре из угљевља узлијећу у вис.

5:8  Али ја бих Бога тражио, и пред Бога бих изнио ствар своју,

5:9  Који чини ствари велике и неиспитљиве, дивне, којима нема броја;

5:10  Који спушта дажд на земљу и шаље воду на поља;

5:11  Који подиже понижене, и жалосне узвишује к спасењу;

5:12  Који расипа мисли лукавијех да руке њихове не сврше ништа;

5:13  Који хвата мудре у њихову лукавству, и намјеру опаких обара;

5:14  Дању наилазе на мрак, и у подне пипају као по ноћи.

5:15  Он избавља убогога од мача, од уста њиховијех и од руке силнога.

5:16  Тако има надања сиромаху, а злоћа затискује уста своја.

5:17  Гле, благо човјеку кога Бог кара; и зато не одбацуј карање Свемогућега.

5:18  Јер он задаје ране, и завија; он удара, и руке његове исцјељују.

5:19  Из шест невоља избавиће те; ни у седмој неће те се зло дотаћи.

5:20  У глади избавиће те од смрти и у рату од мача.

5:21  Кад језик шиба, бићеш сакривен, нити ћеш се бојати пустоши кад дође.

5:22  Смијаћеш се пустоши и глади, нити ћеш се бојати звијерја земаљскога.

5:23  Јер ћеш с камењем пољским бити у вјери, и звијерје ће пољско бити у миру с тобом.

5:24  И видјећеш да је мир у шатору твом, кућићеш кућу своју и нећеш се преварити.

5:25  Видјећеш како ће ти се умножити сјеме твоје, и пород ће твој бити као трава на земљи.

5:26  Стар ћеш отићи у гроб као што се жито сноси у стог у своје вријеме.

5:27  Ето, разгледасмо то, тако је; послушај и разумиј.

Chapter 6

6:1  А Јов одговори и рече:

6:2  О да би се добро измјерили јади моји, и заједно се невоља моја метнула на мјерила!

6:3  Претегла би пијесак морски; зато ми и ријечи недостаје.

6:4  Јер су стријеле Свемогућега у мени, отров њихов испија ми дух, страхоте Божије ударају на ме.

6:5  Риче ли дивљи магарац код траве? муче ли во код пиће своје?

6:6  Једе ли се бљутаво без соли? има ли сласти у биоцу од јајца?

6:7  Чега се душа моја није хтјела дотакнути, то ми је јело у невољи.

6:8  О да би ми се испунила молба, и да би ми Бог дао што чекам!

6:9  И да би Бог хтио сатрти ме, да би махнуо руком својом, и истријебио ме!

6:10  Јер ми је још утјеха, ако и горим од бола нити ме жали, што нијесам тајио ријечи светога.

6:11  Кака је сила моја да бих претрпио? какав ли је крај мој да бих продуљио живот свој?

6:12  Је ли сила моја камена сила? је ли тијело моје од мједи?

6:13  Има ли још помоћи у мене? и није ли далеко од мене што би ме придржало?

6:14  Несрећному треба милост пријатеља његова, али је он оставио страх Свемогућега.

6:15  Браћа моја изневјерише као поток, као бујни потоци прођоше,

6:16  Који су мутни од леда, у којима се сакрива снијег;

6:17  Кад се откраве, отеку; кад се загрију, нестане их с мјеста њиховијех.

6:18  Тамо амо сврћу од путова својих, иду у ништа и губе се.

6:19  Путници из Теме погледаху, који иђаху у Севу уздаху се у њих;

6:20  Али се постидјеше што се поуздаше у њих, дошавши до њих осрамотише се.

6:21  Тако и ви постасте ништа; видјесте погибао моју, и страх вас је.

6:22  Еда ли сам вам рекао: дајте ми, или од блага својега поклоните ми;

6:23  Или избавите ме из руке непријатељеве, и из руке насилничке искупите ме?

6:24  Поучите ме, и ја ћу мучати; и у чему сам погријешио, обавијестите ме.

6:25  Како су јаке ријечи истините! Али шта ће укор ваш?

6:26  Мислите ли да ће ријечи укорити, и да је говор човјека без надања вјетар?

6:27  И на сироту нападате, и копате јаму пријатељу својему.

6:28  Зато сада погледајте ме, и видите лажем ли пред вама.

6:29  Прегледајте; да не буде неправде; прегледајте, ја сам прав у том.

6:30  Има ли неправде на језику мојем? не разбира ли грло моје зла?

Chapter 7

7:1  Није ли човјек на војсци на земљи? а дани његови нијесу ли као дани надничарски?

7:2  Као што слуга уздише за сјеном и као што надничар чека да сврши,

7:3  Тако су мени дати у нашљедство мјесеци залудни и ноћи мучне одређене ми.

7:4  Кад легнем, говорим: кад ћу устати? и кад ће проћи ноћ? и ситим се преврћући се до сванућа.

7:5  Тијело је моје обучено у црве и у груде земљане, кожа моја пуца и рашчиња се.

7:6  Дани моји бржи бише од чунка, и прођоше без надања.

7:7  Опомени се да је мој живот вјетар, да око моје неће више видјети добра,

7:8  Нити ће ме видјети око које ме је виђало; и твоје очи кад погледају на ме, мене неће бити.

7:9  Као што се облак разилази и нестаје га, тако ко сиђе у гроб, неће изаћи,

7:10  Неће се више вратити кући својој, нити ће га више познати мјесто његово.

7:11  Зато ја нећу бранити устима својим, говорићу у тузи духа својега, нарицати у јаду душе своје.

7:12  Еда ли сам море или кит, те си намјестио стражу око мене?

7:13  Кад речем: потјешиће ме одар мој, постеља ће ми моја облакшати тужњаву,

7:14  Тада ме страшиш снима и препадаш ме утварама,

7:15  Те душа моја воли бити удављена, воли смрт него кости моје.

7:16  Додијало ми је; нећу довијека живјети; прођи ме се; јер су дани моји таштина.

7:17  Шта је човјек да га много цијениш и да мариш за њ?

7:18  Да га походиш свако јутро, и сваки час кушаш га?

7:19  Кад ћеш се одвратити од мене и пустити ме да прогутам пљуванку своју?

7:20  Згријешио сам; шта ћу ти чинити, о чувару људски? зашто си ме метнуо себи за биљегу, те сам себи на тегобу?

7:21  Зашто ми не опростиш гријех мој и не уклониш моје безакоње? јер ћу сад лећи у прах, и кад ме потражиш, мене неће бити.

Chapter 8

8:1  Тада одговори Вилдад Сушанин и рече:

8:2  Докле ћеш тако говорити? и ријечи уста твојих докле ће бити као силан вјетар?

8:3  Еда ли Бог криво суди? или Свемогући изврће правду?

8:4  Што су синови твоји згријешили њему, зато их је дао безакоњу њихову.

8:5  А ти да потражиш Бога и помолиш се Свемогућему,

8:6  Ако си чист и прав, заиста ће се пренути за те и честит ће учинити праведан стан твој;

8:7  И почетак ће твој бити мален, а пошљедак ће ти бити врло велик.

8:8  Јер питај пређашњи нараштај, и настани да разабереш од отаца њиховијех;

8:9  Јер смо ми јучерашњи, и не знамо ништа, јер су наши дани на земљи сјен.

8:10  Неће ли те они научити? неће ли ти казати и из срца својега изнијети ријечи?

8:11  Ниче ли сита без влаге? расте ли рогоз без воде?

8:12  Док се још зелени, док се не покоси, суши се прије сваке траве.

8:13  Таке су стазе свијех који заборављају Бога, и надање лицемјерово пропада.

8:14  Његово се надање подлама и уздање је његово кућа паукова;

8:15  Наслони се на кућу своју, али она не стоји тврдо; ухвати се за њу, али се она не може одржати.

8:16  Зелени се на сунцу, и уврх врта његова пружају се огранци његови;

8:17  Жиле његове заплећу се код извора, и на мјесту камениту шири се;

8:18  Али кад се ишчупа из мјеста својега, оно га се одриче: нијесам те видјело.

8:19  Ето, то је радост од његова пута; а из праха ниче други.

8:20  Гле, Бог не одбацује доброга, али не прихвата за руку зликовца.

8:21  Још ће напунити уста твоја смијеха и усне твоје попијевања.

8:22  Ненавидници твоји обући ће се у срамоту, и шатора безбожничкога неће бити.

Chapter 9

9:1  А Јов одговори и рече:

9:2  Заиста, знам да је тако; јер како би могао човјек бити прав пред Богом?

9:3  Ако би се хтио прети с њим, не би му могао одговорити од тисуће на једну.

9:4  Мудар је срцем и јак снагом; ко се је опро њему и био срећан?

9:5  Он премјешта горе, да нико и не опази; превраћа их у гњеву свом;

9:6  Он креће земљу с мјеста њезина да јој се ступови дрмају;

9:7  Он кад запријети сунцу, не излази; он запечаћава звијезде;

9:8  Он разапиње небо сам, и гази по валима морским;

9:9  Он је начинио звијезде кола и штапе и влашиће и друге југу у дну;

9:10  Он чини ствари велике и неиспитљиве и дивне, којима нема броја.

9:11  Гле, иде мимо мене, а ја не видим; прође, а ја га не опазим.

9:12  Гле, кад ухвати, ко ће га нагнати да врати? ко ће му казати: шта радиш?

9:13  Бог не устеже гњева својега, падају пода њ охоли помоћници.

9:14  А како би му ја одговарао и бирао ријечи против њега?

9:15  Да сам и прав, нећу му се одговорити, ваља да се молим судији својему.

9:16  Да га зовем и да ми се одзове, још не могу вјеровати да је чуо глас мој.

9:17  Јер ме је вихором сатро и задао ми много рана ни за што.

9:18  Не да ми да одахнем, него ме сити грчинама.

9:19  Ако је на силу, гле, он је најсилнији; ако на суд, ко ће ми свједочити?

9:20  Да се правдам, моја ће ме уста осудити; да сам добар, показаће да сам неваљао.

9:21  Ако сам добар, нећу знати за то; омрзао ми је живот мој.

9:22  Свеједно је; зато рекох: и доброга и безбожнога он потире.

9:23  Кад би још убио бич наједанпут! али се смије искушавању правијех.

9:24  Земља се даје у руке безбожнику; лице судија њезинијех заклања; ако не он, да ко?

9:25  Али дани моји бише бржи од гласника; побјегоше, не видјеше добра.

9:26  Прођоше као брзе лађе, као орао кад лети за храну.

9:27  Ако речем: заборавићу тужњаву своју, оставићу гњев свој и окријепићу се;

9:28  Страх ме је од свијех мука мојих, знам да ме нећеш оправдати.

9:29  Бићу крив; зашто бих се мучио узалуд?

9:30  Да се измијем водом шњежницом, и да очистим сапуном руке своје,

9:31  Тада ћеш ме замочити у јаму да се гаде на ме моје хаљине.

9:32  Јер није човјек као ја да му одговарам, да идем с њим на суд;

9:33  Нити има међу нама кмета да би ставио руку своју међу нас двојицу.

9:34  Нека одмакне од мене прут свој, и страх његов нека ме не страши;

9:35  Тада ћу говорити, и нећу га се бојати; јер овако не знам за себе.

Chapter 10

10:1  Додијао је души мојој живот живот мој; пустићу од себе тужњаву своју, говорићу у јаду душе своје.

10:2  Рећи ћу Богу: немој ме осудити; кажи ми зашто се преш са мном.

10:3  Је ли ти мило да чиниш силу, да одбацујеш дјело руку својих и савјет безбожнички обасјаваш?

10:4  Јесу ли у тебе очи тјелесне? видиш ли као што види човјек?

10:5  Јесу ли дани твоји као дани човјечји, и године твоје као вијек људски,

10:6  Те истражујеш моје безакоње и за гријех мој разбираш?

10:7  Ти знаш да нијесам крив, и нема никога ко би избавио из твоје руке.

10:8  Твоје су ме руке створиле и начиниле, и ти ме отсвуда потиреш.

10:9  Опомени се да си ме као од кала начинио, и опет ћеш ме у прах обратити.

10:10  Нијеси ли ме као млијеко слио и као сир усирио ме?

10:11  Навукао си на ме кожу и месо, и костима и жилама сплео си ме.

10:12  Животом и милошћу даривао си ме; и старање твоје чувало је дух мој.

10:13  И сакрио си то у срцу својему; али знам да је у тебе.

10:14  Ако сам згријешио, опазио си ме, и нијеси ме опростио безакоња мојега.

10:15  Ако сам скривио, тешко мени! ако ли сам прав, не могу подигнути главе, пун срамоте и видећи муку своју.

10:16  И ако се подигне, гониш ме као лав, и опет чиниш чудеса на мени.

10:17  Понављаш свједочанства своја против мене, и умножаваш гњев свој на ме; војске једне за другом излазе на ме.

10:18  Зашто си ме извадио из утробе? о да умријех! да ме ни око не видје!

10:19  Био бих као да нигда нијесам био; из утробе у гроб био бих однесен.

10:20  Није ли мало дана мојих? престани дакле и окани ме се да се мало опоравим,

10:21  Прије него отидем одакле се нећу вратити, у земљу тамну и у сјен смртни,

10:22  У земљу тамну као мрак и у сјен смртни, гдје нема промјене и гдје је видјело као тама.

Chapter 11

11:1  А Софар Намаћанин одговори и рече:

11:2  Зар на многе ријечи нема одговора? или ће човјек говорљив остати прав?

11:3  Хоће ли твоје лажи умучкати људе? и кад се ругаш, зар те неће нико посрамити?

11:4  Јер си рекао: чиста је наука моја, и чист сам пред очима твојим.

11:5  Али кад би Бог проговорио и усне своје отворио на те,

11:6  И показао ти тајне мудрости, јер их је двојином више, познао би да те Бог кара мање него што заслужује твоје безакоње.

11:7  Можеш ли ти тајне Божије докучити, или докучити савршенство Свемогућега?

11:8  То су висине небеске, шта ћеш учинити? дубље је од пакла, како ћеш познати?

11:9  Дуже од земље, шире од мора.

11:10  Да преврати, или затвори или сабере, ко ће му бранити?

11:11  Јер зна ништавило људско, и видећи неваљалство зар неће пазити?

11:12  Човјек безуман постаје разуман, премда се човјек рађа као дивље магаре.

11:13  Да ти управиш срце своје и подигнеш руке своје к њему,

11:14  Ако је безакоње у руци твојој, да га уклониш, и не даш да неправда буде у шаторима твојим,

11:15  Тада ћеш подигнути лице своје без мане и стајаћеш тврдо и нећеш се бојати;

11:16  Заборавићеш муку, као воде која протече опомињаћеш је се;

11:17  Настаће ти вријеме ведрије него подне, синућеш, бићеш као јутро;

11:18  Уздаћеш се имајући надање, закопаћеш се, и мирно ћеш спавати.

11:19  Лежаћеш, и нико те неће плашити, и многи ће ти се молити.

11:20  Али очи ће безбожницима ишчиљети, и уточишта им неће бити, и надање ће им бити издисање.

Chapter 12

12:1  А Јов одговори и рече:

12:2  Да, ви сте људи, и с вама ће умријети мудрост.

12:3  И ја имам срце као и ви, нити сам гори од вас; и у кога нема тога?

12:4  На потсмијех сам пријатељу свом, који кад зове Бога одазове му се; на потсмијех је праведни и добри.

12:5  Бачен је луч по мишљењу срећнога онај који хоће да попузне.

12:6  Мирне су колибе лупешке, и без страха су који гњеве Бога, њима Бог даје све у руке.

12:7  Запитај стоку, научиће те; или птице небеске, казаће ти.

12:8  Или се разговори са земљом, научиће те, и рибе ће ти морске приповједити.

12:9  Ко не зна од свега тога да је рука Господња то учинила?

12:10  Којему је у руци душа свега живога и дух свакога тијела човјечијега.

12:11  Не распознаје ли ухо ријечи као што грло куша јело?

12:12  У старца је мудрост, и у дугом вијеку разум.

12:13  У њега је мудрост и сила, у њега је савјет и разум.

12:14  Гле, он разгради, и не може се опет саградити; затвори човјека, и не може се отворити.

12:15  Гле, устави воде, и пресахну; пусти их, и испреврћу земљу.

12:16  У њега је јачина и мудрост, његов је који је преварен и који вара.

12:17  Он доводи савјетнике у лудило, и судије обезумљује.

12:18  Он раздрешује појас царевима, и опасује бедра њихова.

12:19  Он доводи кнезове у лудило, и обара јаке.

12:20  Он узима бесједу рјечитима, и старцима узима разум.

12:21  Он сипа срамоту на кнезове, и распасује јунаке.

12:22  Он открива дубоке ствари испод таме, и изводи на видјело сјен смртни.

12:23  Он умножава народе и затире их, расипа народе и сабира.

12:24  Он одузима срце главарима народа земаљских, и заводи их у пустињу гдје нема пута,

12:25  Да пипају по мраку без видјела, и чини да тумарају као пијани.

Chapter 13

13:1  Ето, све је то видјело око моје, чуло ухо моје, и разумјело.

13:2  Што ви знате, знам и ја, нијесам гори од вас.

13:3  Ипак бих говорио са Свемогућим, и рад сам с Богом правдати се.

13:4  Јер ви измишљате лажи, сви сте залудни љекари.

13:5  О да бисте сасвијем мучали! били бисте мудри.

13:6  Чујте мој одговор, и слушајте разлоге уста мојих.

13:7  Треба ли да говорите за Бога неправду или пријевару да говорите за њ?

13:8  Треба ли да му гледате ко је? треба ли да се препирете за Бога?

13:9  Хоће ли бити добро кад вас стане испитивати? хоћете ли га преварити као што се вара човјек?

13:10  Заиста ће вас карати, ако тајно узгледате ко је.

13:11  Величанство његово неће ли вас уплашити? и страх његов неће ли вас спопасти?

13:12  Спомени су ваши као пепео, и ваше висине као гомиле блата.

13:13  Мучите и пустите ме да ја говорим, па нека ме снађе шта му драго.

13:14  Зашто бих кидао месо своје својим зубима и душу своју метао у своје руке?

13:15  Гле, да ме и убије, опет ћу се уздати у њ, али ћу бранити путове своје пред њим.

13:16  И он ће ми бити спасење, јер лицемјер неће изаћи преда њ.

13:17  Слушајте добро бесједу моју, и нека вам уђе у уши што ћу исказати.

13:18  Ево, спремио сам парбу своју, знам да ћу бити прав.

13:19  Ко ће се прети са мном? да сад умукнем, издахнуо бих.

13:20  Само двоје немој ми учинити, па се нећу крити од лица твојега.

13:21  Уклони руку своју од мене, и страх твој да ме не страши.

13:22  Потом зови ме, и ја ћу одговарати; или ја да говорим, а ти ми одговарај.

13:23  Колико је безакоња и гријеха мојих? покажи ми пријеступ мој и гријех мој.

13:24  Зашто скриваш лице своје и држиш ме за непријатеља својега?

13:25  Хоћеш ли скршити лист који носи вјетар или ћеш гонити суху сламку,

13:26  Кад ми пишеш грчине, и дајеш ми у нашљедство гријехе младости моје,

13:27  И мећеш ноге моје у кладе, и пазиш на све стазе моје и идеш за мном устопце?

13:28  А он се распада као трулина, као хаљина коју једе мољац.

Chapter 14

14:1  Човјек рођен од жене кратка је вијека и пун немира.

14:2  Као цвијет ниче, и одсијеца се, и бјежи као сјен, и не остаје.

14:3  И на такога отвораш око своје, и мене водиш на суд са собом!

14:4  Ко ће чисто извадити из нечиста? Нико.

14:5  Измјерени су дани његови, број мјесеца његовијех у тебе је; поставио си му међу, преко које не може пријећи.

14:6  Одврати се од њега да почине докле не наврши као надничар дан свој.

14:7  Јер за дрво има надања, ако се посијече, да ће се још омладити и да неће бити без изданака;

14:8  Ако и остари у земљи коријен његов и у праху изумре пањ његов,

14:9  Чим осјети воду, опет напупи и пусти гране као присад.

14:10  А човјек умире изнемогао; и кад издахне човјек, гдје је?

14:11  Као кад вода отече из језера и ријека опадне и усахне,

14:12  Тако човјек кад легне, не устаје више; докле је небеса неће се пробудити нити ће се пренути ода сна својега.

14:13  О да ме хоћеш у гробу сакрити и склонити ме докле не утоли гњев твој, и да ми даш рок кад ћеш ме се опоменути!

14:14  Кад умрије човјек, хоће ли оживјети? Све дане времена које ми је одређено чекаћу докле ми дође промјена.

14:15  Зазваћеш, и ја ћу ти се одазвати; дјело руку својих пожељећеш.

14:16  А сада бројиш кораке моје, и ништа не остављаш за гријех мој.

14:17  Запечаћени су у тобоцу моји пријеступи, и завезујеш безакоња моја.

14:18  Заиста, као што гора падне и распадне се, и као што се стијена одвали с мјеста својега,

14:19  И као што вода спира камење и поводањ односи прах земаљски, тако надање човјечије обраћаш у ништа.

14:20  Надвлађујеш га једнако, те одлази, мијењаш му лице и отпушташ га.

14:21  Ако синови његови буду у части, он не зна; ако ли у срамоти, он се не брине.

14:22  Само тијело док је жив болује, и душа његова у њему тужи.

Chapter 15

15:1  А Елифас Теманац одговори и рече:

15:2  Хоће ли мудар човјек казивати празне мисли и пунити трбух вјетром источнијем,

15:3  Препирући се говором који не помаже и ријечима које нијесу ни на што?

15:4  А ти уништаваш страх Божји и укидаш молитве к Богу.

15:5  Јер безакоње твоје показују уста твоја, ако и јеси изабрао језик лукав.

15:6  Осуђују те уста твоја, а не ја; и усне твоје свједоче на те.

15:7  Јеси ли се ти први човјек родио? или си прије хумова саздан?

15:8  Јеси ли тајну Божију чуо и покупио у себе мудрост?

15:9  Шта ти знаш што ми не бисмо знали? шта ти разумијеш што не би било у нас?

15:10  И сиједијех и старих људи има међу нама, старијих од оца твојега.

15:11  Мале ли су ти утјехе Божије? или имаш што сакривено у себи?

15:12  Што те је занијело срце твоје? и што сијевају очи твоје,

15:13  Те обраћаш против Бога дух свој и пушташ из уста својих таке ријечи?

15:14  Шта је човјек, да би био чист, и рођени од жене, да би био прав?

15:15  Гле, не вјерује свецима својим, и небеса нијесу чиста пред очима његовијем;

15:16  Акамоли гадни и смрдљиви човјек, који пије неправду као воду?

15:17  Ја ћу ти казати, послушај ме, и приповједићу ти што сам видио,

15:18  Што мудраци казаше и не затајише, што примише од отаца својих,

15:19  Којима самијем дана би земља, и туђин не прође кроз њу.

15:20  Безбожник се мучи свега вијека својега, и насилнику је мало година остављено.

15:21  Страх му зуји у ушима, у мирно доба напада пустошник на њ.

15:22  Не вјерује да ће се вратити из таме, отсвуда привиђа мач.

15:23  Тумара за хљебом говорећи: гдје је? Зна да је за њ спремљен дан тамни.

15:24  Туга и невоља страше га, и наваљују на њ као цар готов на бој.

15:25  Јер је замахнуо на Бога руком својом, и свемогућему се опро.

15:26  Трчи исправљена врата на њ с многим високим штитовима својим.

15:27  Јер је покрио лице своје претилином, и наваљао сало на бокове своје.

15:28  И сједио је у градовима раскопанијем и у кућама пустијем, обраћенијем у гомилу камења.

15:29  Неће се обратити нити ће остати благо његово, и неће се раширити по земљи добро његово.

15:30  Неће изаћи из мрака, огранке његове осушиће пламен, однијеће га дух уста његовијех.

15:31  Нека се не узда у таштину преварени, јер ће му таштина бити плата.

15:32  Прије својега времена свршиће се, и грана његова неће зелењети.

15:33  Откинуће се као с лозе незрео грозд његов и пупци ће се његови као с маслине побацати.

15:34  Јер ће опустјети збор лицемјерски, и огањ ће спалити шаторе онијех који примају поклоне.

15:35  Зачињу невољу и рађају муку, и трбух њихов саставља пријевару.

Chapter 16

16:1  А Јов одговори и рече:

16:2  Слушао сам много таких ствари; сви сте досадни тјешиоци.

16:3  Хоће ли бити крај празнијем ријечима? или шта те тјера да тако одговараш?

16:4  И ја бих могао говорити као ви, да сте на мом мјесту, гомилати на вас ријечи и махати главом на вас,

16:5  Могао бих вас храбрити устима својим, и мицање усана мојих облакшало би бол ваш.

16:6  Ако говорим, неће одахнути бол мој; ако ли престанем, хоће ли отићи од мене?

16:7  А сада ме је уморио; опустошио си сав збор мој.

16:8  Навукао си на ме мрштине за свједочанство; и моја мрша подиже се на ме, и свједочи ми у очи.

16:9  Гњев његов растрже ме, ненавиди ме, шкргуће зубима на ме, поставши ми непријатељ сијева очима својима на ме.

16:10  Разваљују на ме уста своја, срамотно ме бију по образима, скупљају се на ме.

16:11  Предао ме је Бог неправеднику, и у руке безбожницима бацио ме.

16:12  Бијах миран и затр ме, и ухвативши ме за врат смрска ме и метну ме себи за биљегу.

16:13  Опколише ме његови стријелци, цијепа ми бубреге немилице, просипа на земљу жуч моју.

16:14  Задаје ми ране на ране, и удара на ме као јунак.

16:15  Сашио сам костријет по кожи својој, и уваљао сам у прах славу своју.

16:16  Лице је моје подбуло од плача, на вјеђама је мојим смртни сјен;

16:17  Премда нема неправде у рукама мојим, и молитва је моја чиста.

16:18  Земљо, не криј крви што сам пролио, и нека нема мјеста викању мојему.

16:19  И сада ето је на небу свједок мој, свједок је мој на висини.

16:20  Пријатељи се моји подругују мном; око моје рони сузе Богу.

16:21  О да би се човјек могао правдати с Богом, као син човјечији с пријатељем својим!

16:22  Јер године избројене навршују се, и полазим путем одакле се нећу вратити.

Chapter 17

17:1  Дух се мој квари, дана мојих нестаје; гробови су моји.

17:2  Код мене су ругачи, и око моје проводи ноћи у јаду који ми задају.

17:3  Дај ми ко ће јамчити код тебе; ко је тај који ће се руковати са мном?

17:4  Јер си од њихова срца сакрио разум; зато их нећеш узвисити.

17:5  Ко ласка пријатељима, његовијем ће синовима очи посахнути.

17:6  Учинио је од мене причу народима, и постао сам бубњање међу њима.

17:7  Потамњело је око моје од јада, и сви уди моји посташе као сјен.

17:8  Зачудиће се томе прави, и безазлени ће устати на лицемјере.

17:9  Али ће се праведник држати својега пута, и ко је чистијех руку већма ће ојачати.

17:10  А ви вратите се свиколики и ходите; нећу наћи мудра међу вама.

17:11  Дани моји прођоше, мисли моје покидаше се, што имах у срцу.

17:12  Од ноћи начинише дан, и свјетлост је близу мрака.

17:13  Да бих се надао, гроб ће ми бити кућа; у тами ћу простријети постељу себи.

17:14  Гробу вичем: ти си отац мој; црвима: ти си мати моја, ти си сестра моја.

17:15  И гдје је сада надање моје? моје надање ко ће видјети?

17:16  У гроб ће сићи, починуће са мном у гробу.

Chapter 18

18:1  А Вилдад Сушанин одговори и рече:

18:2  Кад ћете свршити разговор? Оразумите се, па ћемо онда говорити.

18:3  Зашто се мисли да смо као стока? зашто смо гадни у вашим очима?

18:4  Који растржеш душу своју у јарости својој, хоће ли се тебе ради оставити земља и стијена се премјестити са својега мјеста?

18:5  Да, видјело безбожнијех угасиће се, и искра огња њихова неће сијати.

18:6  Видјело ће помркнути у шатору његову, и жижак ће се његов угасити у њему.

18:7  Силни кораци његови стегнуће се, и обориће га његова намјера.

18:8  Јер ће се увалити у замку ногама својим и наићи ће на мрежу;

18:9  Ухватиће га замка за пету и свладаће га лупеж.

18:10  Сакривено му је пругло на земљи, и клопка на стази.

18:11  Отсвуда ће га страхоте страшити и тјераће га устопце.

18:12  Изгладњеће сила његова, и невоља ће бити готова уза њ.

18:13  Појешће жиле коже његове, појешће жиле његове првенац смрти.

18:14  Ишчупаће се из стана његова узданица његова, и то ће га одвести к цару страшном.

18:15  Наставаће се у шатору његову, који неће бити његов, посуће се сумпором стан његов.

18:16  Жиле ће се његове посушити оздо, и озго ће се сасјећи гране његове.

18:17  Спомен ће његов погинути на земљи, нити ће му имена бити по улицама.

18:18  Одагнаће се из свјетлости у мрак, и избациће се из свијета.

18:19  Ни сина ни унука неће му бити у народу његову, нити какога остатка у становима његовијем.

18:20  Чудиће се дану његову који буду послије њега, а који су били прије обузеће их страх.

18:21  Таки су станови безаконикови, и тако је мјесто онога који не зна за Бога.

Chapter 19

19:1  А Јов одговори и рече:

19:2  Докле ћете мучити душу моју и сатирати ме ријечима?

19:3  Већ сте ме десет пута наружили; није вас стид што тако наваљујете на ме?

19:4  Али ако сам доиста погријешио, погрјешка ће моја остати код мене.

19:5  Ако ли се још хоћете да дижете на ме и да ме корите мојом срамотом,

19:6  Онда знајте да ме је Бог оборио и мрежу своју разапео око мене.

19:7  Ето, вичем на неправду, али се не слушам; вапијем, али нема суда.

19:8  Заградио је пут мој да не могу проћи; на стазе моје метнуо је мрак.

19:9  Свукао је с мене славу моју и скинуо вијенац с главе моје.

19:10  Порушио ме је отсвуда, да ме нема; и као дрво ишчупао је надање моје.

19:11  Распалио се на ме гњев његов, и узео ме је међу непријатеље своје.

19:12  Војске његове дођоше све заједно и насуше к себи пут к мени, стадоше у око около шатора мојега.

19:13  Браћу моју удаљио је од мене, и знанци моји туђе се од мене.

19:14  Ближњи моји оставише ме, и знанци моји заборавише ме.

19:15  Домашњи моји и моје слушкиње гледају ме као туђина; странац сам у очима њиховијем.

19:16  Зовем слугу својега, а он се не одзива, а молим га устима својим.

19:17  Дах је мој мрзак жени мојој, а преклињем је синовима утробе своје.

19:18  Ни дјеца не хају за ме; кад устанем, руже ме.

19:19  Мрзак сам свјема невјернијем својим, и које љубљах посташе ми противници.

19:20  За кожу моју као за месо моје прионуше кости моје; једва оста кожа око зуба мојих.

19:21  Смилујте се на ме, смилујте се на ме, пријатељи моји, јер се рука Божија дотакла мене.

19:22  Зашто ме гоните као Бог, и меса мојега не можете да се наситите?

19:23  О кад би се написале ријечи моје! кад би се ставиле у књигу!

19:24  Писаљком гвозденом и оловом на камену за вјечни спомен кад би се урезале!

19:25  Али знам да је жив мој искупитељ, и на пошљедак да ће стати над прахом.

19:26  И ако се ова кожа моја и рашчини, опет ћу у тијелу свом видјети Бога.

19:27  Ја исти видјећу га, и очи моје гледаће га, а не друге. А бубрега мојих нестаје у мени.

19:28  Него би требало да речете: зашто га гонимо? кад је коријен бесједе у мени.

19:29  Бојте се мача; јер је мач освета за безакоње; и знајте да има суд.

Chapter 20

20:1  А Софар Намаћанин одговори и рече:

20:2  Зато ме мисли моје нагоне да одговорим, и зато хитим.

20:3  Чуо сам укор који ме срамоти, али ће дух из разума мојега одговорити за ме.

20:4  Не знаш ли да је тако откако је вијека, од како је постављен човјек на земљи.

20:5  Да је слава безбожнијех за мало и радост лицемјерова зачас?

20:6  Да би му висина допрла до неба, и глава се његова дотакла облака,

20:7  Нестаће га за свагда као кала његова; и који га видјеше рећи ће: куда се дједе?

20:8  Као сан одлетјеће, и неће се наћи, и ишчезнуће као ноћна утвара.

20:9  Око које га је гледало неће више, нити ће га више видјети мјесто његово.

20:10  Синови његови умиљаваће се сиромасима и руке ће његове враћати што је отео.

20:11  Кости ће његове бити пуне гријеха младости његове, и они ће лежати с њим у праху.

20:12  Ако му је слатка у устима злоћа и крије је под језиком својим,

20:13  Чува је и не пушта је, него је задржава у грлу свом,

20:14  Ипак ће се јело његово претворити у цријевима његовијем, постаће у њему јед аспидин.

20:15  Благо што је прождро избљуваће, из трбуха његова истјераће га Бог.

20:16  Јед ће аспидин сисати, убиће га језик гујињи.

20:17  Неће видјети потока ни ријека којима тече мед и масло.

20:18  Вратиће муку, а неће је појести; према благу биће промјена, и неће се радовати.

20:19  Јер је тлачио и остављао убоге, куће је отимао и није зидао.

20:20  Јер није нигда осјетио мира у трбуху свом, ни што му је најмилије неће сачувати.

20:21  Ништа му неће остати од хране његове. Зато не може добро његово трајати.

20:22  Кад се испуни изобиље његово, тада ће бити у невољи; све руке невољнијех удариће на њ.

20:23  Кад би напунио трбух свој, послаће на њ Бог јарост гњева својега, и пустиће је као дажд на њега и на јело његово.

20:24  Кад стане бјежати од оружја гвозденога, простријелиће га лук мједени.

20:25  Стријела пуштена проћи ће кроз тијело његово, и свијетло гвожђе изаћи ће из жучи његове; кад пође, обузеће га страхоте.

20:26  Све ће таме бити сакривене у тајним мјестима његовијем; прождријеће га огањ нераспирен, и ко остане у шатору његову зло ће му бити.

20:27  Откриће небеса безакоње његово, и земља ће устати на њ.

20:28  Отићи ће љетина дома његова, расточиће се у дан гњева његова.

20:29  То је дио од Бога човјеку безбожному и нашљедство од Бога за бесједу његову.

Chapter 21

21:1  А Јов одговори и рече:

21:2  Слушајте добро ријечи моје, и то ће ми бити од вас утјеха.

21:3  Потрпите ме да ја говорим, а кад изговорим, потсмијевате ми се.

21:4  Еда ли се ја човјеку тужим? и како не би био жалостан дух мој?

21:5  Погледајте на ме, и дивите се, и метните руку на уста.

21:6  Ја кад помислим, страх ме је, и гроза подузима тијело моје.

21:7  Зашто безбожници живе? старе? и богате се?

21:8  Сјеме њихово стоји тврдо пред њима заједно с њима, и натражје њихово пред њиховијем очима.

21:9  Куће су њихове на миру без страха, и прут Божји није над њима.

21:10  Бикови њихови скачу, и не промашују; краве њихове теле се, и не јалове се.

21:11  Испуштају као стадо дјецу своју, и синови њихови поскакују.

21:12  Подвикују уз бубањ и уз гусле, веселе се уза свиралу.

21:13  Проводе у добру дане своје, и зачас слазе у гроб.

21:14  А Богу кажу: иди од нас, јер нећемо да знамо за путове твоје.

21:15  Шта је Свемогући да му служимо? и кака нам је корист, да му се молимо?

21:16  Гле, добро њихово није у њиховој руци; намјера безбожничка далеко је од мене.

21:17  Колико се пута гаси жижак безбожнички и долази им погибао, дијели им муке у дијелу свом Бог?

21:18  Бивају као пљева на вјетру, као прах који разноси вихор?

21:19  Чува ли Бог синовима његовијем погибао њихову, плаћа им да осјете?

21:20  Виде ли својим очима погибао своју, и пију ли гњев Свемогућега?

21:21  Јер шта је њима стало до куће њихове након њих, кад се број мјесеца њиховијех прекрати?

21:22  Еда ли ће Бога ко учити мудрости, који суди високима?

21:23  Један умире у потпуној сили својој, у миру и у срећи.

21:24  Музилице су му пуне млијека, и кости су му влажне од мождина.

21:25  А други умире ојађене душе, који није уживао добра.

21:26  Обојица леже у праху, и црви их покривају.

21:27  Ето, знам ваше мисли и судове, којима ми чините криво.

21:28  Јер говорите: гдје је кућа силнога, и гдје је шатор у ком наставају безбожници?

21:29  Нијесте ли никад питали путника? и што вам казаше нећете да знате,

21:30  Да се на дан погибли оставља задац, кад се пусти гњев.

21:31  Ко ће га укорити у очи за живот његов? и ко ће му вратити што је учинио?

21:32  Али се износи у гробље и остаје у гомили.

21:33  Слатке су му груде од долине, и вуче за собом све људе, а онима који га претекоше нема броја.

21:34  Како ме дакле на празно тјешите кад у одговорима вашим остаје пријевара?

Chapter 22

22:1  А Елифас Теманац одговори и рече:

22:2  Може ли Богу бити човјек користан? Сам је себи користан човјек мудар.

22:3  Је ли Свемогућему радост, ако си праведан? или му је добит, ако ходиш без мане?

22:4  Хоће ли те карати и ићи на суд с тобом зато што те се боји?

22:5  Није ли злоћа твоја велика? и неправдама твојим има ли краја?

22:6  Јер си узимао залог од браће своје ни за што, и свлачио си хаљине с голијех.

22:7  Уморнога нијеси напојио воде, и гладноме нијеси дао хљеба.

22:8  Земља је била човјека силнога, и угледни је сједио у њој.

22:9  Удовице си отпуштао празне, и мишице сиротама потирао си.

22:10  Зато су око тебе замке, и страши те страх изненада.

22:11  И мрак је око тебе да не видиш, и поводањ покрива те.

22:12  Није ли Бог на висини небеској? погледај горе звијезде, како су високо.

22:13  Али ти кажеш: шта зна Бог? еда ли ће кроз таму судити?

22:14  Облаци га заклањају, те не види; хода по кругу небеском.

22:15  Јеси ли запазио стари пут којим су ишли неправедници,

22:16  Који се искоријенише прије времена и вода се разли по темељу њихову?

22:17  Говораху Богу: иди од нас. Шта би им учинио Свемогући?

22:18  А он им је напунио куће добра. Али намјера безбожничка далеко је од мене.

22:19  Видјеће праведници и радоваће се, и безазлени потсмијеваће им се.

22:20  Да, још није уништено добро наше, а остатак је њихов прождро огањ.

22:21  Сложи се с њим и помири се; тако ће ти бити добро.

22:22  Прими из уста његовијех закон, и сложи ријечи његове у срцу свом.

22:23  Ако се вратиш к Свемогућему, опет ћеш се назидати, ако удаљиш од шатора својих безакоње,

22:24  Тада ћеш метати по праху злато и Офирско злато по камењу из потока.

22:25  И Свемогући биће ти злато и сребро и сила твоја.

22:26  Јер ћеш се тада радовати о Господу, и подигнућеш к Богу лице своје.

22:27  Молићеш му се, и услишиће те, и завјете своје извршићеш.

22:28  Што год наумиш, излазиће ти; и на путовима твојим свијетлиће видјело.

22:29  Кад други буду понижени, рећи ћеш: да се подигну; и Бог ће избавити онога ко је оборенијех очију.

22:30  Избавиће и онога који није без кривице; избавиће га чистотом руку твојих.

Chapter 23

23:1  А Јов одговори и рече:

23:2  Још је тужњава моја одмет? а невоља је моја тежа од уздаха мојих.

23:3  О кад бих знао како бих нашао Бога! да отидем до пријестола његова,

23:4  Да разложим пред њим парбу своју, и уста своја напуним разлога,

23:5  Да знам шта би ми одговорио, и разумијем шта би ми рекао.

23:6  Би ли се према великој својој сили прео са мном? Не; него би ми помогао.

23:7  Ондје би се праведан човјек могао правдати с њим, и ослободио бих се за свагда од свога судије.

23:8  Гле, ако пођем напријед, нема га; ако ли натраг, не находим га;

23:9  Ако налијево ради, не видим га; ако надесно, заклонио се, не могу га видјети.

23:10  Али он зна пут мој; кад ме окуша, изаћи ћу као злато.

23:11  По стопама је његовијем ступала нога моја; пута његова држао сам се, и не зађох.

23:12  Од заповијести уста његовијех нијесам отступао; чувао сам ријечи уста његовијех више него свој ужитак.

23:13  Али кад он што науми, ко ће га одвратити? што душа његова зажели, оно чини.

23:14  И извршиће што је наумио за ме; и тога има у њега много.

23:15  За то сам се уплашио од њега; и кад то мислим, страх ме је од њега.

23:16  Бог је растопио срце моје, Свемогући ме је уплашио.

23:17  Што не погибох прије мрака? и што не сакри мрак испред мене?

Chapter 24

24:1  Зашто Свемогућему нијесу сакривена времена? и који га знају, не виде дана његовијех?

24:2  Међе помичу безбожни, отимају стадо и пасу;

24:3  Магарца сиротама одгоне; у залогу узимају вола удовици;

24:4  Сиромахе одбијају с пута; убоги у земљи крију се сви.

24:5  Гле, као дивљи магарци у пустињи излазе на посао свој устајући рано на плијен; пустиња је храна њима и дјеци њиховој;

24:6  Жању њиву и беру виноград који није њихов;

24:7  Гола нагоне да ноћује без хаљине, који се немају чим покрити по зими,

24:8  Окисли од пљуска у гори, немајући заклона, привијају се к стијени.

24:9  Грабе сироче од дојке и са сиромаха скидају залог.

24:10  Голога остављају да иде без хаљине, и оне који носе снопове да гладују.

24:11  Који међу њиховијем зидовима уље циједе и грожђе у кацама газе, подносе жеђ.

24:12  Људи у граду уздишу, и душе побијенијех вичу, а Бог не укида тога.

24:13  Они се противе свјетлости, не знајући за путове њезине и не стају на стазама њезинијем.

24:14  Зором устајући крвник убија сиромаха и убога; а ноћу је као лупеж.

24:15  И око курварово пази на сумрак говорећи: да ме око не види. И сакрива лице.

24:16  Прокопавају по мраку куће, које обдан себи забиљеже; не знајући за свјетлост.

24:17  Јер је зора њима свјема сјен смртни; ако их ко позна, страх их је сјена смртнога.

24:18  Брзи су као поврх воде, проклет је дио њихов на земљи; неће видјети пута виноградскога.

24:19  Као што суша и врућина граби воде шњежне, тако гроб грјешнике.

24:20  Заборавља их утроба материна, слатки су црвима, не спомињу се више; као дрво скршиће се неправедник.

24:21  Здружује с њим нероткињу која не рађа, и удовици не чини добра.

24:22  Граби јаке својом силом; остане ли који, не узда се у живот свој.

24:23  Да му Бог у шта ће се поуздати; али очи његове пазе на њихове путе.

24:24  Узвисе се за мало, па их нема; падају и гину као сви други, и као врх од класа одсијецају се.

24:25  Није ли тако? ко ће ме утјерати у лаж и обратити у ништа ријечи моје?

Chapter 25

25:1  А Вилдад Сушанин одговори и рече:

25:2  Власт је и страх у њега, чини мир на висинама својим.

25:3  Војскама његовијем има ли броја? и кога не обасјава видјело његово?

25:4  И како ће човјек бити праведан пред Богом? и како ће чист бити рођени од жене?

25:5  Гле, ни мјесец не би сјао, ни звијезде не би биле чисте пред њим,

25:6  Акамоли човјек, црв, и син човјечји, мољац.

Chapter 26

26:1  А Јов одговори и рече:

26:2  Како си помогао слабоме! како си избавио руку нејаку!

26:3  Како си свјетовао онога који је без мудрости и показао разум изобила!

26:4  Коме си говорио те ријечи? и чији је дух изашао из тебе?

26:5  И мртве ствари створене су под водама и становници њихови.

26:6  Откривен је пакао пред њим, нити има покривача погибли.

26:7  Он је разастро и сјевер над празнином, и земљу објесио ни о чем.

26:8  Завезује воде у облацима својим, и не продире се облак под њима.

26:9  Држи пријесто свој, разапиње облак свој над њим.

26:10  Међу је поставио око воде докле не буде крај свјетлости и мраку.

26:11  Ступови небески тресу се и дркћу од пријетње његове.

26:12  Силом је својом поцијепао море и разумом својим разбио бјеснило његово.

26:13  Духом је својим украсио небеса, и рука је његова створила пругу змију.

26:14  Гле, то су дијелови путова његовијех; али како је мали дио што чусмо о њему? и ко ће разумјети гром силе његове?

Chapter 27

27:1  И Јов настави бесједу своју и рече:

27:2  Тако да је жив Бог, који је одбацио парбу моју, и Свемогући, који је ојадио душу моју,

27:3  Док је душа моја у мени, и дух Божји у ноздрвама мојим,

27:4  Неће усне моје говорити безакоња, нити ће језик мој изрицати пријеваре.

27:5  Не дао Бог да пристанем да имате право; докле дишем, нећу отступити од своје доброте.

27:6  Држаћу се правде своје, нити ћу је оставити; неће ме прекорити срце моје докле сам жив.

27:7  Непријатељ мој биће као безбожник, и који устаје на ме, као безаконик.

27:8  Јер како је надање лицемјеру, кад се лакоми а Бог ће ишчупати душу његову?

27:9  Хоће ли Бог услишити вику његову кад на њ дође невоља?

27:10  Хоће ли се Свемогућему радовати? хоће ли призивати Бога у свако вријеме?

27:11  Учим вас руци Божјој, и како је у Свемогућега не тајим.

27:12  Ето, ви све видите, зашто дакле једнако говорите залудне ствари?

27:13  То је дио човјеку безбожном од Бога, и нашљедство које примају насилници од Свемогућега.

27:14  Ако му се множе синови, множе се за мач, и натражје његово неће се наситити хљеба.

27:15  Који остану иза њега, на смрти ће бити погребени, и удовице њихове неће плакати.

27:16  Ако накупи сребра као праха, и набави хаљина као блата,

27:17  Што набави, обући ће праведник, и сребро ће дијелити безазлени.

27:18  Гради себи кућу као мољац, и као колибу коју начини чувар.

27:19  Богат ће умријети а неће бити прибран; отвориће очи а ничега неће бити.

27:20  Стигнуће га страхоте као воде; ноћу ће га однијети олуја.

27:21  Узеће га вјетар источни, и отићи ће; вихор ће га однијети с мјеста његова.

27:22  То ће Бог пустити на њ, и неће га жалити; он ће једнако бјежати од руке његове.

27:23  Други ће пљескати рукама за њим, и звиждаће за њим с мјеста његова.

Chapter 28

28:1  Да, сребро има жице, и злато има мјесто гдје се топи.

28:2  Гвожђе се вади из праха, и из камена се топи мјед.

28:3  Мраку поставља међу, и све истражује човјек до краја, и камење у тами и у сјену смртном.

28:4  Ријека навре с мјеста својега да јој нико не може приступити; али се одбије и одлази трудом човјечјим.

28:5  Из земље излази хљеб, и под њом је друго, као огањ.

28:6  У камену је њезину мјесто сафиру, а ондје је прах златни.

28:7  Те стазе не зна птица, нити је видје око крагујево;

28:8  Не угази је младо звијерје, нити њом прође лав.

28:9  На кремен диже руку своју; превраћа горе из дна.

28:10  Из стијене изводи потоке, и свашта драгоцјено види му око.

28:11  Уставља ријеке да не теку, и што је сакривено износи на видјело.

28:12  Али мудрост гдје се налази? и гдје је мјесто разуму?

28:13  Не зна јој човјек цијене, нити се находи у земљи живијех.

28:14  Бездана вели: није у мени; и море вели: није код мене.

28:15  Не може се дати чисто злато за њу, нити се сребро измјерити у промјену за њу.

28:16  Не може се цијенити златом Офирским, ни драгим онихом ни сафиром.

28:17  Не може се изједначити с њом ни злато ни кристал, нити се може промијенити за закладе златне.

28:18  Од корала и бисера нема спомена, јер је вриједност мудрости већа него драгом камењу.

28:19  Не може се с њом изједначити топаз Етиопски, нити се може цијенити чистијем златом.

28:20  Откуда дакле долази мудрост? и гдје је мјесто разуму?

28:21  Сакривена је од очију свакога живога, и од птица небеских заклоњена.

28:22  Погибао и смрт говоре: ушима својима чусмо славу њезину.

28:23  Бог зна пут њезин, и познаје мјесто њезино.

28:24  Јер гледа до крајева земаљских и види све што је под свијем небом.

28:25  Кад даваше вјетру тежину, и мјераше воду мјером,

28:26  Кад постављаше закон дажду и пут муњи громовној.

28:27  Још је онда видје и огласи је, уреди је и претражи је.

28:28  А човјеку рече: гле, страх је Божји мудрост, и уклањати се ода зла јест разум.

Chapter 29

29:1  Још настави Јов бесједу своју и рече:

29:2  О да бих био као пређашњих мјесеца, као онијех дана кад ме Бог чуваше,

29:3  Кад свијетљаше свијећом својом над главом мојом, и при видјелу његову хођах по мраку,

29:4  Како бијах за младости своје, кад тајна Божија бијаше у шатору мом,

29:5  Кад још бијаше Свемогући са мном, и дјеца моја око мене,

29:6  Кад се траг мој обливаше маслом, и стијена ми точаше уље потоцима,

29:7  Кад излажах на врата кроз град, и на улици намјештах себи столицу:

29:8  Младићи видећи ме уклањаху се, а старци устајаху и стајаху,

29:9  Кнезови престајаху говорити и метаху руку на уста своја,

29:10  Управитељи устезаху глас свој и језик им приањаше за грло.

29:11  Јер које ме ухо чујаше, називаше ме блаженијем; и које ме око виђаше, свједочаше ми

29:12  Да избављам сиромаха који виче, и сироту и који нема никога да му поможе;

29:13  Благослов онога који пропадаше долажаше на ме, и удовици срце распијевах;

29:14  У правду се облачих и она ми бијаше одијело, као плашт и као вијенац бијаше ми суд мој.

29:15  Око бијах слијепцу и нога хрому.

29:16  Отац бијах убогима, и разбирах за распру за коју не знах.

29:17  И разбијах кутњаке неправеднику, и из зуба му истрзах грабеж.

29:18  Зато говорах: у својем ћу гнијезду умријети, и биће ми дана као пијеска.

29:19  Коријен мој пружаше се крај воде, роса биваше по сву ноћ на мојим гранама.

29:20  Слава моја подмлађиваше се у мене, и лук мој у руци мојој понављаше се.

29:21  Слушаху ме и чекаху, и мучаху на мој свјет.

29:22  Послије мојих ријечи нико не проговараше, тако их натапаше бесједа моја.

29:23  Јер ме чекаху као дажд, и уста своја отвараху као на позни дажд.

29:24  Кад бих се насмијао на њих, не вјероваху, и сјајности лица мојега не разгоњаху.

29:25  Кад бих отишао к њима, сједах у зачеље, и бијах као цар у војсци, кад тјеши жалосне.

Chapter 30

30:1  А сада смију ми се млађи од мене, којима отаца не бих хтио метнути са псима стада својега.

30:2  А на што би ми и била сила руку њиховијех? у њима бјеше пропала старост.

30:3  Од сиромаштва и глади самоћаваху бјежећи од суха, мрачна, пуста и опустошена мјеста;

30:4  Који браху лободу по честама, и смреково коријење бјеше им храна.

30:5  Између људи бијаху изгоњени и викаше се за њима као за лупежем.

30:6  Живљаху по страшнијем увалама, по јамама у земљи и у камену.

30:7  По грмовима рикаху, под трњем се скупљаху.

30:8  Бијаху људи никакви и без имена, мање вриједни него земља.

30:9  И њима сам сада пјесма, и постах им прича.

30:10  Гаде се на ме, иду далеко од мене и не устежу се пљувати ми у лице.

30:11  Јер је Бог одапео моју тетиву и муке ми задао те збацише узду преда мном.

30:12  С десне стране устају момци, поткидају ми ноге, и насипају пут к мени да ме упропасте.

30:13  Раскопаше моју стазу, умножише ми муке, не треба нико да им помаже.

30:14  Као широким проломом навиру, и наваљују преко развалина.

30:15  Страхоте навалише на ме, и као вјетар тјерају душу моју, и као облак прође срећа моја.

30:16  И сада се душа моја разљева у мени, стигоше ме дани мучни.

30:17  Ноћу пробада ми кости у мени, и жиле моје не одмарају се.

30:18  Од тешке силе промијенило се одијело моје, и као огрлица у кошуље моје стеже ме.

30:19  Бацио ме је у блато, те сам као прах и пепео.

30:20  Вичем к теби, а ти ме не слушаш; стојим пред тобом, а ти не гледаш на ме.

30:21  Претворио си ми се у љута непријатеља; силом руке своје супротиш ми се.

30:22  Подижеш ме у вјетар, посађујеш ме на њ, и растапаш у мени све добро.

30:23  Јер знам да ћеш ме одвести на смрт и у дом одређени свјема живима.

30:24  Али неће пружити руке своје у гроб; кад их стане потирати, они неће викати.

30:25  Нијесам ли плакао ради онога који бијаше у злу? није ли душа моја жалосна бивала ради убогога?

30:26  Кад се добру надах, дође ми зло; и кад се надах свјетлости, дође мрак.

30:27  Утроба је моја узаврела, и не може да се умири, задесише ме дани мучни.

30:28  Ходим црн, не од сунца, устајем и вичем у збору.

30:29  Брат постах змајевима и друг совама.

30:30  Поцрњела је кожа на мени и кости моје посахнуше од жеге.

30:31  Гусле се моје претворише у запијевку, и свирала моја у плач.

Chapter 31

31:1  Вјеру учиних са очима својим, па како бих погледао на дјевојку?

31:2  Јер какав је дио од Бога озго? и како нашљедство од Свемогућега с висине?

31:3  Није ли погибао неваљаломе и чудо онима који чине безакоње?

31:4  Не виде ли он путове моје, и све кораке моје не броји ли?

31:5  Ако ходих с лажју или ако похитје нога моја на пријевару,

31:6  Нека ме измјери на мјерилима правијем, и нека Бог позна доброту моју.

31:7  Ако су кораци моји зашли с пута, и ако је за очима мојим пошло срце моје, и за руке моје прионуло штогод,

31:8  Нека ја сијем а други једе, и нека се искоријене изданци моји.

31:9  Ако се занијело срце моје за којом женом, и ако сам вребао на вратима ближњега својега,

31:10  Нека другому меље жена моја, и нека се други над њом повијају.

31:11  Јер је то грдило и безакоње за судије.

31:12  Јер би то био огањ који би прождирао до уништења, и сву би моју љетину искоријенио.

31:13  Ако нијесам хтио доћи на суд са слугом својим или са слушкињом својом, кад би се тужили на мене;

31:14  Јер шта бих чинио кад би се Бог подигао, и кад би потражио, шта бих му одговорио?

31:15  Који је мене створио у утроби, није ли створио и њега? није ли нас он исти саздао у материци?

31:16  Ако сам одбио сиромасима жељу њихову, и очи удовици замутио,

31:17  И ако сам залогај свој сам јео а није га јела и сирота,

31:18  Јер је од младости моје расла са мном као код оца, и од утробе матере своје водао сам је;

31:19  Ако сам гледао кога гдје гине немајући хаљине, и сиромаха гдје се нема чим покрити,

31:20  Ако ме нијесу благосиљала бедра његова што се руном оваца мојих утоплио,

31:21  Ако сам измахнуо руком на сироту, кад видјех на вратима помоћ своју,

31:22  Нека ми испадне раме из плећа, и рука моја нека се откине из зглоба.

31:23  Јер сам се бојао погибли од Бога, којега величанству не бих одолио.

31:24  Ако сам полагао на злато надање своје, или чистому злату говорио: узданицо моја!

31:25  Ако сам се веселио што ми је имање велико и што много стиче рука моја,

31:26  Ако сам гледао на сунце, кад сјаје, и на мјесец, кад поносито ходи,

31:27  И срце се моје потајно преварило и руку моју пољубила уста моја,

31:28  И то би било безакоње за судије, јер бих се одрекао Бога озго;

31:29  Ако сам се радовао несрећи ненавидника својега, и ако сам заиграо када га је зло задесило,

31:30  Јер не дадох језику својему да гријеши тражећи душу његову с проклињањем;

31:31  Ако не говораху домашњи моји: ко би нам дао меса његова? не можемо се ни најести;

31:32  Странац није ноћивао на пољу; врата своја отворао сам путнику;

31:33  Ако сам као што чине људи тајио пријеступе своје и крио своје безакоње у својим њедрима,

31:34  Ако сам и могао плашити велико мноштво, ипак од најмањега у дому бијаше ме страх; зато мучах и не одлажах од врата.

31:35  О да бих имао кога да ме саслуша! Гле, жеља је моја да ми Свемогући одговори и супарник мој да ми напише књигу.

31:36  Носио бих је на рамену свом, везао бих је себи као вијенац,

31:37  Број корака својих казао бих му, као кнез приступио бих к њему.

31:38  Ако је на ме викала моја земља, и бразде њезине плакале,

31:39  Ако сам јео рода њезина без новаца и досађивао души господара њезинијех,

31:40  Мјесто пшенице нека ми рађа трње, и мјесто јечма кукољ. Свршише се ријечи Јовове.

Chapter 32

32:1  Тада престаше она три човјека одговарати Јову, јер се чињаше да је праведан.

32:2  А Елијуј си Варахилов од Вуза, рода Рамова, разгњеви се на Јова што се сам грађаше праведнији од Бога;

32:3  И на три пријатеља његова разгњеви се што не нађоше одговора и опет осуђиваху Јова.

32:4  Јер Елијуј чекаше докле они говораху с Јовом, јер бијаху старији од њега.

32:5  Па кад видје Елијуј да нема одговора у устима она три човјека, распали се гњев његов.

32:6  И проговори Елијуј син Варахилов од Вуза, и рече: ја сам најмлађи, а ви сте старци, зато се бојах и не смијах вам казати што мислим.

32:7  Мишљах: нека говори старост, и многе године нека објаве мудрост.

32:8  Али је дух у људима, и дух Свемогућега уразумљује их.

32:9  Велики нијесу свагда мудри, и старци не знају свагда шта је право.

32:10  Зато велим: послушај ме да кажем и ја како мислим.

32:11  Ето, чекао сам да ви изговорите, слушао сам разлоге ваше докле извиђасте бесједу.

32:12  Пазио сам, али гле, ниједан од вас не сапре Јова, не одговори на његове ријечи.

32:13  Може бити да ћете рећи: нађосмо мудрост, Бог ће га оборити, не човјек.

32:14  Није на ме управио бесједе, ни ја му нећу одговарати вашим ријечима.

32:15  Смели су се, не одговарају више, нестало им је ријечи.

32:16  Чекао сам, али не говоре, стадоше, и више не одговарају.

32:17  Одговорићу и ја за се, казаћу и ја како мислим.

32:18  Јер сам пун ријечи, тијесно је духу у мени.

32:19  Гле, трбух је мој као вино без одушке, и распукао би се као нов мијех.

32:20  Говорићу да одахнем, отворићу усне своје, и одговорићу.

32:21  Нећу гледати ко је ко, и човјеку ћу говорити без ласкања.

32:22  Јер не умијем ласкати; одмах би ме узео Творац мој.

Chapter 33

33:1  Чуј дакле, Јове, бесједу моју, и слушај све ријечи моје.

33:2  Ево, сад отварам уста своја; говори језик мој у устима мојим.

33:3  По правом срцу мом биће ријечи моје, и мисао чисту изрећи ће усне моје.

33:4  Дух Божји створио ме је, и дах Свемогућега дао ми је живот.

33:5  Ако можеш, одговори ми, приправи се и стани ми насупрот.

33:6  Ево, ја ћу бити мјесто Бога, као што си рекао; од кала сам начињен и ја.

33:7  Ето, страх мој неће те страшити, и рука моја неће те тиштати.

33:8  Рекао си дакле преда мном, и чуо сам глас твојих ријечи:

33:9  Чист сам, без гријеха, прав сам и нема безакоња на мени.

33:10  Ево, тражи задјевицу са мном, држи ме за свога непријатеља.

33:11  Меће у кладе ноге моје, вреба по свијем стазама мојим.

33:12  Ето, у том нијеси праведан, одговарам ти; јер је Бог већи од човјека.

33:13  Зашто се преш с њим, што за сва дјела своја не одговара?

33:14  Једанпут говори Бог и два пута; али човјек не пази.

33:15  У сну, у утвари ноћној, кад тврд сан падне на људе, кад спавају у постељи,

33:16  Тада отвора ухо људима и науку им запечаћава,

33:17  Да би одвратио човјека од дјела његова, и заклонио од њега охолост;

33:18  Да би сачувао душу његову од јаме, и живот његов да не наиђе на мач.

33:19  И кара га боловима на постељи његовој, и све кости његове тешком болешћу.

33:20  Тако да се животу његову гади хљеб и души његовој јело најмилије;

33:21  Нестаје тијела његова на очиглед, и измалају се кости његове, које се прије нијесу видјеле,

33:22  И душа се његова приближава гробу, и живот његов смрти.

33:23  Ако има гласника, тумача, једнога од тисуће, који би казао човјеку дужност његову,

33:24  Тада ће се смиловати на њ, и рећи ће: избави га да не отиде у гроб; нашао сам откуп.

33:25  И подмладиће се тијело његово као у дјетета, и повратиће се на дане младости своје,

33:26  Молиће се Богу, и помиловаће га, и гледаће лице његово радујући се, и вратиће човјеку по правди његовој.

33:27  Гледајући људи рећи ће: бијах згријешио, и што је право изврнуо, али ми не поможе.

33:28  Он избави душу моју да не отиде у јаму, и живот мој да гледа свјетлост.

33:29  Гле, све ово чини Бог два пута и три пута човјеку,

33:30  Да би повратио душу његову од јаме, да би га обасјавала свјетлост живијех.

33:31  Пази, Јове, слушај ме, мучи, да ја говорим.

33:32  Ако имаш што рећи, одговори ми; говори, јер сам те рад оправдати;

33:33  Ако ли не, слушај ти мене; мучи, и научићу те мудрости.

Chapter 34

34:1  Још говори Елијуј и рече:

34:2  Чујте, мудри, бесједу моју, и разумни послушајте ме.

34:3  Јер ухо познаје бесједу као што грло куша јело.

34:4  Разберимо што је право, извидимо међу собом што је добро.

34:5  Јер Јов рече: праведан сам, а Бог одбаци моју правду.

34:6  Хоћу ли лагати за своју правду? стријела је моја смртна, а без кривице.

34:7  Који је човјек као Јов да као воду пије потсмијех?

34:8  И да се дружи с онима који чине безакоње, и да ходи с безбожнијем људима?

34:9  Јер рече: не помаже човјеку да угађа Богу.

34:10  Зато, људи разумни, послушајте ме; далеко је од Бога злоћа и неправда од Свемогућега.

34:11  Јер по дјелу плаћа човјеку и даје свакоме да нађе према путу својему.

34:12  Доиста Бог не ради зло и Свемогући не изврће правде.

34:13  Ко му је предао земљу? и ко је уредио васиљену?

34:14  Кад би на њ окренуо срце своје, узео би к себи дух његов и дихање његово;

34:15  Изгинуло би свако тијело, и човјек би се повратио у прах.

34:16  Ако си дакле разуман, чуј ово: слушај глас ријечи мојих.

34:17  Може ли владати онај који мрзи на правду? хоћеш ли осудити онога који је најправеднији?

34:18  Каже ли се цару: ниткове! и кнезовима: безбожници?

34:19  Акамоли оному који не гледа кнезовима ко су, нити у њега вриједи више богати од сиромаха, јер су сви дјело руку његовијех.

34:20  Умиру зачас, и у по ноћи усколеба се народ и пропадне, и однесе се јаки без руке људске.

34:21  Јер су очи његове обраћене на путове човјечије и види све кораке његове.

34:22  Нема мрака ни сјена смртнога гдје би се сакрили који чине безакоње.

34:23  Јер никоме не одгађа кад дође да се суди с Богом.

34:24  Сатире јаке недокучљиво, и поставља друге на њихово мјесто.

34:25  Јер зна дјела њихова, и док обрати ноћ, сатру се.

34:26  Као безбожне разбија их на видику.

34:27  Јер отступише од њега и не гледаше ни на које путове његове;

34:28  Те дође до њега вика сиромахова, и чу вику невољнијех.

34:29  Кад он умири, ко ће узнемирити? и кад он сакрије лице, ко ће га видјети? и то бива и народу и човјеку.

34:30  Да не би царовао лицемјер, да не би било замке народу.

34:31  Заиста, треба казати Богу: подносио сам, нећу више гријешити.

34:32  А што не видим, ти ме научи; ако сам чинио неправду, нећу више.

34:33  Еда ли ће по теби плаћати, јер теби није по вољи, јер ти бираш а не он? Ако знаш што, говори.

34:34  Људи ће разумни са мном казати, и мудар ће човјек пристати,

34:35  Да Јов не говори разумно, и да ријечи његове нијесу мудре.

34:36  Оче мој, нека се Јов искуша до краја, што одговара као зли људи.

34:37  Јер домеће на гријех свој безакоње, пљеска рукама међу нама, и много говори на Бога.

Chapter 35

35:1  Још говори Елијуј и рече:

35:2  Мислиш ли да си право рекао: моја је правда већа од Божије?

35:3  Јер си рекао: шта ће ми помоћи, кака ће ми бити корист, да не гријешим?

35:4  Ја ћу одговорити теби и друговима твојим с тобом.

35:5  Погледај небо, и види; погледај облаке, како су виши од тебе.

35:6  Ако гријешиш, шта ћеш му учинити? или ако се умноже безакоња твоја, шта ћеш му наудити?

35:7  Ако си праведан, шта ћеш му дати? или шта ће примити из руке твоје?

35:8  Човјеку какав си може наудити твоја злоћа, и сину човјечијему помоћи твоја правда.

35:9  Вапију од великога насиља којима се чини, и вичу на руку силнијех;

35:10  А ниједан не говори: гдје је Бог, Створитељ мој, који даје пјесму ноћу;

35:11  Који чини те смо разумнији од звијерја земаљскога, и мудрији од птица небеских.

35:12  Тамо вичу с охолости злијех људи, али не бивају услишени.

35:13  Јер Бог не слуша таштине, и Свемогући не гледа на њу.

35:14  Акамоли кад кажеш: не видиш то. Пред њим је суд; чекај га.

35:15  А сада чим те гњев походи, није ништа, нити је гледао на све што си учинио;

35:16  Зато Јов на празно отвора уста своја, и безумно умножава ријечи.

Chapter 36

36:1  Још говори Елијуј и рече:

36:2  Потрпи ме мало, и показаћу ти, јер још има што бих говорио за Бога.

36:3  Почећу из далека бесједу своју, и показаћу да је Творац мој праведан.

36:4  Доиста, неће бити лажне ријечи моје, код тебе је који право мисли.

36:5  Гле, Бог је силан, али никога не одбацује, силан је снагом срчаном.

36:6  Не да живјети безбожнику, а невољницима чини правду.

36:7  Не одвраћа од праведника очију својих, него још с царевима на пријесто посађује их навијек, те се узвишују.

36:8  Ако ли су оковани у пута и свезани ужима невољничким,

36:9  Тада им напомиње дјела њихова и безакоња њихова како су силна.

36:10  И отвора му ухо да би се поправили, и говори им да се врате од безакоња.

36:11  Ако послушају и стану им служити, довршују дане своје у добру и године своје у радости.

36:12  Ако ли не послушају, гину од мача и умиру с безумља.

36:13  А који су лицемјерна срца, навлаче гњев и не вичу кад их повеже;

36:14  Умире у младости душа њихова и живот њихов међу курвама.

36:15  Избавља невољника из невоље његове и отвора му ухо у муци.

36:16  Тако би и тебе извео из тјескобе на пространо мјесто, гдје ништа не досађује, и мирни сто твој био би пун претилине.

36:17  Али си заслужио суд безбожнички; и суд и правда снађе те.

36:18  Доиста, гњев је на теби; гледај да те не одбаци у карању, те те велики откуп неће избавити.

36:19  Хоће ли гледати на твоје богатство? неће ни на злато ни на каку силу блага твојега.

36:20  Не уздиши за ноћу у коју народи одлазе на своје мјесто.

36:21  Чувај се да не погледаш на таштину и волиш на њу него невољу.

36:22  Гле, Бог је највиши својом силом, ко је учитељ као он?

36:23  Ко му је одредио пут његов? или ко ће му рећи: чиниш неправо?

36:24  Опомињи се да величаш дјела његова, која гледају људи.

36:25  Сви људи виде их, сваки их гледа издалека.

36:26  Гле, Бог је велик, и не можемо га познати, број година његовијех не може се докучити.

36:27  Јер он стеже капље водене, које лију дажд из облака његовијех;

36:28  Кад теку облаци, капљу на мноштво људско.

36:29  И ко би разумио простор облацима и грмљаву у шатору његову?

36:30  Како простире над њим свјетлост своју, и дубине морске покрива?

36:31  Тијем суди народима, даје хране изобила.

36:32  Рукама заклања свјетлост, и наређује кога да срете,

36:33  Јављајући према њему добру вољу своју, и према стоци и према роду земаљском.

Chapter 37

37:1  И од тога дркће срце моје, и отскаче са својега мјеста.

37:2  Слушајте добро громовни глас његов и говор што излази из уста његовијех.

37:3  Под сва небеса пушта га, и свјетлост своју до крајева земаљских.

37:4  За њом риче гром, грми гласом величанства својега, нити што одгађа кад се чује глас његов.

37:5  Дивно Бог грми гласом својим, чини ствари велике, да их не можемо разумјети.

37:6  Говори снијегу: падни на земљу; и дажду ситноме и дажду силноме.

37:7  Запечаћава руку сваком човјеку, да позна све посленике своје.

37:8  Тада звијер улази у јаму, и остаје на својој ложи.

37:9  С југа долази олуја, и са сјевера зима.

37:10  Од дихања Божијега постаје лед, и широке воде стискају се.

37:11  И да се натапа земља, натјерује облак, и расипа облак свјетлошћу својом.

37:12  И он се обрће и тамо и амо по вољи његовој да чини све што му заповједи по васиљеној.

37:13  Чини да се нађе или за кар или за земљу или за доброчинство.

37:14  Чуј то, Јове, стани и гледај чудеса Божија.

37:15  Знаш ли како их он уређује и како сија свјетлошћу из облака својега?

37:16  Знаш ли како висе облаци? Знаш ли чудеса онога који је савршен у сваком знању?

37:17  Како ти се хаљине угрију кад умири земљу с југа?

37:18  Јеси ли ти с њим разапињао небеса, која стоје тврдо као саливено огледало?

37:19  Научи нас шта ћемо му рећи; не можемо од таме говорити по реду.

37:20  Хоће ли му ко приповједити што бих ја говорио? Ако ли би ко говорио, заиста, био бих прождрт.

37:21  Али сада не могу људи гледати у свјетлост кад сјаји на небу, пошто вјетар прође и очисти га;

37:22  Са сјевера долази као злато; али је у Богу страшнија слава.

37:23  Свемогућ је, не можемо га стигнути; велике је силе, али судом и великом правдом никога не мучи.

37:24  Зато га се боје људи: не може га видјети никакав мудрац.

Chapter 38

38:1  Тада одговори Господ Јову из вихора и рече:

38:2  Ко је то што замрачује савјет ријечима неразумно?

38:3  Опаши се сада као човјек; ја ћу те питати, а ти ми казуј.

38:4  Гдје си ти био кад ја оснивах земљу? кажи, ако си разуман.

38:5  Ко јој је одредио мјере? знаш ли? или ко је растегао уже преко ње?

38:6  На чем су подножја њезина углављена? или ко јој је метнуо камен угаони?

38:7  Кад пјеваху заједно звијезде јутарње и сви синови Божји кликоваху.

38:8  Или ко је затворио море вратима кад као из утробе изиде?

38:9  Кад га одјех облаком и пових тамом;

38:10  Кад поставих за њ уредбу своју и метнух му пријеворнице и врата;

38:11  И рекох: довде ћеш долазити, а даље нећеш, и ту ће се устављати поносити валови твоји.

38:12  Јеси ли свога вијека заповједио јутру, показао зори мјесто њезино,

38:13  Да се ухвати земљи за крајеве, и да се растјерају с ње безбожници,

38:14  Да се она промијени као блато печатно, а они да стоје као хаљина,

38:15  Да се одузме безбожницима свјетлост њихова и рука подигнута да се сломи?

38:16  Јеси ли долазио до дубина морских? и по дну пропасти јеси ли ходио?

38:17  Јесу ли ти се отворила врата смртна, и врата сјена смртнога јеси ли видио?

38:18  Јеси ли сагледао ширину земаљску? кажи, ако знаш све то.

38:19  Који је пут к стану свјетлости? и гдје је мјесто тами,

38:20  Да би је узео и одвео до међе њезине, и знао стазе к дому њезину?

38:21  Знаш ти; јер си се онда родио, и број је дана твојих велик.

38:22  Јеси ли улазио у ризнице шњежне? или ризнице градне јеси ли видио,

38:23  Које чувам за вријеме невоље, за дан боја и рата?

38:24  Којим се путем дијели свјетлост и устока се разилази по земљи?

38:25  Ко је раздијелио јазове поводњу и пут свјетлици громовној?

38:26  Да би ишао дажд на земљу гдје нема никога, и на пустињу гдје нема човјека,

38:27  Да напоји пуста и неродна мјеста, и учини да расте трава зелена.

38:28  Има ли дажд оца? или ко је родио капље росне?

38:29  Из чије је утробе изашао лед, и ко је родио слану небеску,

38:30  Да се воде скривају и постају као камен и крајеви пропасти срастају?

38:31  Можеш ли свезати милине влашићима? или свезу штапима раздријешити?

38:32  Можеш ли извести јужне звијезде на вријеме? Или кола са звијездама њиховијем хоћеш ли водити?

38:33  Знаш ли ред небески? можеш ли ти уређивати владу његову на земљи?

38:34  Можеш ли дигнути глас свој до облака да би те мноштво воде покрило?

38:35  Можеш ли пустити муње да иду, и да ти реку: ево нас?

38:36  Ко је метнуо човјеку у срце мудрост? или ко је дао души разум?

38:37  Ко ће избројити облаке мудрошћу, и мјехове небеске ко ће излити,

38:38  Да се расквашен прах згусне и груде се слијепе?

Chapter 39

39:1  Ловиш ли ти лаву лов? и лавићима трбух пуниш,

39:2  Кад леже у пећинама и вребају у заклону свом?

39:3  Ко готови гаврану храну његову кад птићи његови вичу к Богу и лутају немајући шта јести?

39:4  Знаш ли вријеме кад се дивокозе козе? и јеси ли видио кад се кошуте легу?

39:5  Јеси ли избројио мјесеце, докле носе? знаш ли вријеме кад се легу?

39:6  Како се савијају, млад своју испуштају, и опраштају се болова?

39:7  Како јача млад њихова, расте по пољу и отишавши не враћа се к њима?

39:8  Ко је пустио дивљега магарца да је слободан, и ремене дивљему магарцу ко је раздријешио?

39:9  Којему одредих пустињу за кућу и за стан слатину.

39:10  Он се смије вреви градској, и не слуша вике настојникове.

39:11  Шта налази у горама, оно му је пића, и тражи сваку зелен.

39:12  Би ли ти једнорог хтио служити? би ли ноћивао за јаслама твојим?

39:13  Можеш ли везати ужем једнорога да оре? хоће ли влачити бразде за тобом?

39:14  Хоћеш ли се ослонити на њ што му је снага велика? и оставити на њему свој посао?

39:15  Хоћеш ли се поуздати у њ да ће ти свести љетину и на гумно твоје сложити?

39:16  Јеси ли ти дао пауну лијепа крила и перје чапљи или ноју?

39:17  Који снесе на земљи јајца своја, и остави их да их прах грије?

39:18  И не мисли да ће их нога разбити и звијер пољска згазити;

39:19  Немилостив је птићима својим као да нијесу његови, и да му труд не буде узалуд не боји се.

39:20  Јер му Бог није дао мудрост нити му је удијелио разума.

39:21  Кад се подигне у вис, смије се коњу и коњику.

39:22  Јеси ли ти дао коњу јачину? јеси ли ти окитио врат његов рзањем?

39:23  Хоћеш ли га поплашити као скакавца? фркање ноздрва његовијех страшно је;

39:24  Копа земљу, весео је од силе, иде на сусрет оружју;

39:25  Смије се страху и не плаши се нити узмиче испред мача;

39:26  Кад звекће над њим тул и сијева копље и сулица;

39:27  Од немирноће и љутине копа земљу, и не може да стоји кад труба затруби.

39:28  Кад труба затруби, он вришти, издалека чује бој, вику војвода и поклич.

39:29  Еда ли по твојему разуму лети јастријеб? шири крила своја на југ?

39:30  Еда ли се на твоју заповијест диже у вис орао, и на висини вије гнијездо?

39:31  На стијени станује и бави се, на врх стијене, на тврду мјесту.

39:32  Одатле гледа хране, далеко му виде очи.

39:33  И птићи његови пију крв, и гдје су мртва тјелеса ондје је он.

39:34  И тако одговарајући Господ Јову рече:

39:35  Ко се препире с Богом, хоће ли га учити? који куди Бога, нека одговори на то.

39:36  Тада Јов одговори Господу и рече:

39:37  Гле, ја сам мален, шта бих ти одговорио? Мећем руку своју на уста своја.

39:38  Једном говорих, али нећу одговарати; и другом, али нећу више.

Chapter 40

40:1  А Господ опет одговарајући Јову из вихора рече:

40:2  Опаши се сада као човјек; ја ћу те питати, а ти ми казуј.

40:3  Хоћеш ли ти уништити мој суд? хоћеш ли мене осудити да би себе оправдао?

40:4  Је ли у тебе мишица као у Бога? грмиш ли гласом као он?

40:5  Окити се сада чашћу и величанством, у славу и красоту обуци се.

40:6  Проспи јарост гњева својега, и погледај све поносите, и обори их.

40:7  Погледај све поносите, и понизи их, и потри безбожнике на мјесту њихову.

40:8  Затрпај их све у прах, и повежи им лице на скривену мјесту.

40:9  Тада ћу те и ја хвалити да те чува десница твоја.

40:10  А гле, слон, којега сам створио с тобом, једе траву као во;

40:11  Гле, снага му је у бедрима његовијем, и сила му је у пупку трбуха његова;

40:12  Диже реп свој као кедар, жиле од јаја његовијех сплетене су као гране;

40:13  Кости су му као цијеви мједене, зглавци као полуге гвоздене.

40:14  Он је прво између дјела Божијих, творац његов дао му је мач.

40:15  Горе носе му пићу, и све звијерје пољско игра се ондје.

40:16  У хладу лијеже, у густој трсци и глибу.

40:17  Граната дрвета заклањају га сјеном својим, и опкољавају га врбе на потоцима.

40:18  Гле, уставља ријеку да не тече, узда се да ће испити Јордан губицом својом.

40:19  Хоће ли га ко ухватити на очи његове? замку му провући кроз нос?

40:20  Хоћеш ли удицом извући крокодила или ужем подвезати му језик?

40:21  Хоћеш ли му провући ситу кроз нос? или му шиљком провртјети чељусти?

40:22  Хоће ли те много молити, или ће ти ласкати?

40:23  Хоће ли учинити вјеру с тобом да га узмеш да ти буде слуга довијека?

40:24  Хоћеш ли се играти с њим као са птицом, или ћеш га везати дјевојкама својим?

40:25  Хоће ли се њим частити другови? раздијелити га међу трговце?

40:26  Хоћеш ли му напунити кожу шиљцима и главу оствама?

40:27  Дигни на њ руку своју; нећеш више помињати боја.

40:28  Гле, залуду је надати му се; кад га само угледа човјек, не пада ли?

Chapter 41

41:1  Нема слободна који би га пробудио; а ко ће стати преда ме?

41:2  Ко ми је прије дао што, да му вратим? што је год под свијем небом, моје је.

41:3  Нећу мучати о удима његовијем ни о сили ни о љепоти стаса његова.

41:4  Ко ће му узгрнути горњу одјећу? к чељустима његовијем ко ће приступити?

41:5  Врата од грла његова ко ће отворити? страх је око зуба његовијех.

41:6  Крљушти су му јаки штитови спојени тврдо.

41:7  Близу су једна до друге да ни вјетар не улази међу њих.

41:8  Једна је за другу прионула, држе се и не растављају се.

41:9  Кад киха као да муња сијева, а очи су му као трепавице у зоре.

41:10  Из уста му излазе лучеви, и искре огњене скачу.

41:11  Из ноздрва му излази дим као из врелога лонца или котла.

41:12  Дах његов распаљује угљевље и пламен му излази из уста.

41:13  У врату му стоји сила, и пред њим иде страх.

41:14  Уди меса његова спојени су, једноставно је на њему, не размиче се.

41:15  Срце му је тврдо као камен, тврдо као доњи жрвањ.

41:16  Кад се дигне, дршћу јунаци, и од страха очишћају се од гријеха својих.

41:17  Да га удари мач, не може се одржати, ни копље ни стријела ни оклоп.

41:18  Њему је гвожђе као пљева, а мјед као труло дрво.

41:19  Неће га потјерати стријела, камење из праће њему је као сламка;

41:20  Као слама су му убојне справе, и смије се баченом копљу.

41:21  Под њим су оштри црепови, стере себи оштре ствари у глибу.

41:22  Чини, те ври дубина као лонац, и море се мути као у ступи.

41:23  За собом оставља свијетлу стазу, рекао би да је бездана осиједјела.

41:24  Ништа нема на земљи да би се испоредило с њим, да би створено било да се ничега не боји.

41:25  Што је год високо презире, цар је над свијем звијерјем.

Chapter 42

42:1  Тада Јов одговори Господу и рече:

42:2  Знам да све можеш, и да се не може смести што наумиш.

42:3  Ко је то што замрачује савјет неразумно? Зато кажем да нијесам разумијевао; чудесно је то за ме, те не могу знати.

42:4  Слушај кад узговорим, и кад запитам, кажи ми.

42:5  Ушима слушах о теби, а сада те око моје види.

42:6  Зато поричем, и кајем се у праху и пепелу.

42:7  А кад Господ изговори оне ријечи Јову, рече Господ Елифасу Теманцу: распалио се гњев мој на тебе и на два пријатеља твоја што не говористе о мени право као слуга мој Јов.

42:8  Зато сада узмите седам телаца и седам овнова, и идите к слузи мојему Јову и принесите жртве паљенице за се, и слуга мој Јов нека се помоли за вас, јер ћу доиста погледати на њ да не учиним с вама по вашој лудости, јер не говористе о мени право као слуга мој Јов.

42:9  И тако отиде Елифас Теманац и Вилдад Сушанин и Софар Намаћанин, и учинише како им заповједи Господ. И погледа Господ на Јова.

42:10  И Господ поврати што бјеше узето Јову пошто се помоли за пријатеље своје; и умножи Господ Јову двојином све што бјеше имао.

42:11  И дођоше к њему сва браћа његова и све сестре његове и сви пређашњи знанци његови, и једоше с њим у његовој кући и жалећи га тјешише га за све зло што бјеше Господ пустио на њ, и дадоше му сваки по новац и по гривну златну.

42:12  И Господ благослови пошљедак Јовов више него почетак, те имаше четрнаест тисућа оваца и шест тисућа камила и тисућу јармова волова и тисућу магарица.

42:13  И имаше седам синова и три кћери.

42:14  И првој надје име Јемима, а другој Кесија а трећој Керен-апуха.

42:15  И не нахођаше се у свој земљи тако лијепијех дјевојака као кћери Јовове, и отац им даде нашљедство међу браћом њиховом.

42:16  И послије поживје Јов сто и четрдесет година, и видје синове и унуке до четвртога кољена.

42:17  И умрије Јов стар и сит живота.