SrKDIjekav - Genesis

Chapter 1

1:1  У почетку створи Бог небо и земљу.

1:2  А земља бјеше без обличја и пуста, и бјеше тама над безданом; и дух Божји дизаше се над водом.

1:3  И рече Бог: нека буде свјетлост. И би свјетлост.

1:4  И видје Бог свјетлост да је добра; и растави Бог свјетлост од таме.

1:5  И свјетлост назва Бог дан, а таму назва ноћ. И би вече и би јутро, дан први.

1:6  Потом рече Бог: нека буде свод посред воде, да раставља воду од воде.

1:7  И створи Бог свод, и растави воду под сводом од воде над сводом; и би тако.

1:8  А свод назва Бог небо. И би вече и би јутро, дан други.

1:9  Потом рече Бог: нека се сабере вода што је под небом на једно мјесто, и нека се покаже сухо. И би тако.

1:10  И сухо назва Бог земља, а зборишта водена назва мора; и видје Бог да је добро.

1:11  Опет рече Бог: нека пусти земља из себе траву, биље, што носи сјеме, и дрво родно, које рађа род по својим врстама, у којем ће бити сјеме његово на земљи. И би тако.

1:12  И пусти земља из себе траву, биље, што носи сјеме по својим врстама, и дрво, које рађа род, у којем је сјеме његово по његовијем врстама. И видје Бог да је добро.

1:13  И би вече и би јутро, дан трећи.

1:14  Потом рече Бог: нека буду видјела на своду небеском, да дијеле дан и ноћ, да буду знаци временима и данима и годинама;

1:15  И нека свијетле на своду небеском, да обасјавају земљу. И би тако.

1:16  И створи Бог два видјела велика: видјело веће да управља даном, и видјело мање да управља ноћу, и звијезде.

1:17  И постави их Бог на своду небеском да обасјавају земљу.

1:18  И да управљају даном и ноћу, и да дијеле свјетлост од таме. И видје Бог да је добро.

1:19  И би вече и би јутро, дан четврти.

1:20  Потом рече Бог: нека врве по води живе душе, и птице нека лете изнад земље под свод небески.

1:21  И створи Бог китове велике и све живе душе што се мичу, што проврвјеше по води по врстама својим, и све птице крилате по врстама њиховијем. И видје Бог да је добро;

1:22  И благослови их Бог говорећи: рађајте се и множите се, и напуните воду по морима, и птице нека се множе на земљи.

1:23  И би вече и би јутро, дан пети.

1:24  Потом рече Бог: нека земља пусти из себе душе живе по врстама њиховијем, стоку и ситне животиње и звијери земаљске по врстама њиховијем. И би тако.

1:25  И створи Бог звијери земаљске по врстама њиховијем, и стоку по врстама њезинијем, и све ситне животиње на земљи по врстама њиховијем. И видје Бог да је добро.

1:26  Потом рече Бог: да начинимо човјека по својему обличју, као што смо ми, који ће бити господар од риба морских и од птица небеских и од стоке и од цијеле земље и од свијех животиња што се мичу по земљи.

1:27  И створи Бог човјека по обличју својему, по обличју Божијему створи га; мушко и женско створи их.

1:28  И благослови их Бог, и рече им Бог: рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њом, и будите господари од риба морских и од птица небеских и од свега звјериња што се миче по земљи.

1:29  И још рече Бог: ево, дао сам вам све биље што носи сјеме по свој земљи, и сва дрвета родна која носе сјеме; то ће вам бити за храну.

1:30  А свему звјерињу земаљском и свјема птицама небеским и свему што се миче на земљи и у чем има душа жива, дао сам сву траву да једу. И би тако.

1:31  Тада погледа Бог све што је створио, и гле, добро бјеше веома. И би вече и би јутро, дан шести.

Chapter 2

2:1  Тако се доврши небо и земља и сва војска њихова.

2:2  И сврши Бог до седмога дана дјела своја, која учини; и почину у седми дан од свијех дјела својих, која учини;

2:3  И благослови Бог седми дан, и посвети га, јер у тај дан почину од свијех дјела својих, која учини;

2:4  То је постање неба и земље, кад посташе, кад Господ Бог створи земљу и небо,

2:5  И сваку биљку пољску, докле је још не бјеше на земљи, и сваку травку пољску, докле још не ницаше; јер Господ Бог још не пусти дажда на земљу, нити бјеше човјека да ради земљу,

2:6  Али се подизаше пара са земље да натапа сву земљу.

2:7  А створи Господ Бог човјека од праха земаљскога, и дуну му у нос дух животни; и поста човјек душа жива.

2:8  И насади Господ Бог врт у Едему на истоку; и ондје намјести човјека, којега створи.

2:9  И учини Господ Бог, те никоше из земље свакојака дрвета лијепа за гледање и добра за јело, и дрво од живота усред врта и дрво од знања добра и зла.

2:10  А вода тецијаше из Едема натапајући врт, и оданде се дијељаше у четири ријеке.

2:11  Једној је име Фисон, она тече око цијеле земље Евилске, а ондје има злата,

2:12  И злато је оне земље врло добро; ондје има и бдела и драгога камена ониха.

2:13  А другој је ријеци име Геон, она тече око цијеле земље Хуске.

2:14  А трећој је ријеци име Хидекел, она тече к Асирској. А четврта је ријека Ефрат.

2:15  И узевши Господ Бог човјека намјести га у врту Едемском, да га ради и да га чува.

2:16  И запријети Господ Бог човјеку говорећи: једи слободно са свакога дрвета у врту;

2:17  Али с дрвета од знања добра и зла, с њега не једи; јер у који дан окусиш с њега, умријећеш.

2:18  И рече Господ Бог: није добро да је човјек сам; да му начиним друга према њему.

2:19  Јер Господ Бог створи од земље све звијери пољске и све птице небеске, и доведе к Адаму да види како ће коју назвати, па како Адам назове коју животињу онако да јој буде име;

2:20  И Адам надједе име сваком живинчету и свакој птици небеској и свакој звијери пољској; али се не нађе Адаму друг према њему.

2:21  И Господ Бог пусти тврд сан на Адама, те заспа; па му узе једно ребро, и мјесто попуни месом;

2:22  И Господ Бог створи жену од ребра, које узе Адаму, и доведе је к Адаму.

2:23  А Адам рече: сада ето кост од мојих кости, и тијело од мојега тијела. Нека јој буде име човјечица, јер је узета од човјека.

2:24  За то ће оставити човјек оца својега и матер своју, и прилијепиће се к жени својој, и биће двоје једно тијело.

2:25  А бјеху обоје голи, Адам и жена му, и не бјеше их срамота.

Chapter 3

3:1  Али змија бјеше лукава мимо све звијери пољске, које створи Господ Бог; па рече жени: је ли истина да је Бог казао да не једете са свакога дрвета у врту?

3:2  А жена рече змији: ми једемо рода са свакога дрвета у врту;

3:3  Само рода с онога дрвета усред врта, казао је Бог, не једите и не дирајте у њ, да не умрете.

3:4  А змија рече жени: нећете ви умријети;

3:5  Него зна Бог да ће вам се у онај дан кад окусите с њега отворити очи, па ћете постати као богови и знати што је добро што ли зло.

3:6  И жена видећи да је род на дрвету добар за јело и да га је милина гледати и да је дрво врло драго ради знања, узабра рода с њега и окуси, па даде и мужу својему, те и он окуси.

3:7  Тада им се отворише очи, и видјеше да су голи; па сплетоше лишћа смокова и начинише себи прегаче.

3:8  И зачуше глас Господа Бога, који иђаше по врту кад захлади; и сакри се Адам и жена му испред Господа Бога међу дрвета у врту.

3:9  А Господ Бог викну Адама и рече му: гдје си?

3:10  А он рече: чух глас твој у врту, па се поплаших, јер сам го, те се сакрих.

3:11  А Бог рече: ко ти каза да си го? да нијеси јео с онога дрвета што сам ти забранио да не једеш с њега?

3:12  А Адам рече: жена коју си удружио са мном, она ми даде с дрвета, те једох.

3:13  А Господ Бог рече жени: зашто си то учинила? А жена одговори: змија ме превари, те једох.

3:14  Тада рече Господ Бог змији: кад си то учинила, да си проклета мимо свако живинче и мимо све звијери пољске; на трбуху да се вучеш и прах да једеш до својега вијека.

3:15  И још мећем непријатељство између тебе и жене и између сјемена твојега и сјемена њезина; оно ће ти на главу стајати а ти ћеш га у пету уједати.

3:16  А жени рече: теби ћу многе муке задати кад затрудниш, с мукама ћеш дјецу рађати, и воља ће твоја стајати под влашћу мужа твојега, и он ће ти бити господар.

3:17  Па онда рече Адаму: што си послушао жену и окусио с дрвета с којега сам ти забранио рекавши да не једеш с њега, земља да је проклета с тебе, с муком ћеш се од ње хранити до својега вијека;

3:18  Трње и коров ће ти рађати, а ти ћеш јести зеље пољско;

3:19  Са знојем лица својега јешћеш хљеб, докле се не вратиш у земљу од које си узет; јер си прах, и у прах ћеш се вратити.

3:20  И Адам надједе жени својој име Јева, зато што је она мати свјема живима.

3:21  И начини Господ Бог Адаму и жени његовој хаљине од коже, и обуче их у њих.

3:22  И рече Господ Бог: ето, човјек поста као један од нас знајући што је добро што ли зло; али сада да не пружи руке своје и узбере и с дрвета од живота, и окуси, те до вијека живи.

3:23  И Господ Бог изагна га из врта Едемскога да ради земљу, од које би узет;

3:24  И изагнав човјека постави пред вртом Едемским херувима с пламенијем мачем, који се вијаше и тамо и амо, да чува пут ка дрвету од живота.

Chapter 4

4:1  Иза тога Адам позна Јеву жену своју, а она затрудње и роди Кајина, и рече: добих човјека од Господа.

4:2  И роди опет брата његова Авеља. И Авељ поста пастир а Кајин ратар.

4:3  А послије некога времена догоди се, те Кајин принесе Господу принос од рода земаљскога;

4:4  А и Авељ принесе од првина стада својега и од њихове претилине. И Господ погледа на Авеља и на његов принос,

4:5  А на Кајина и на његов принос не погледа. Зато се Кајин расрди веома, и лице му се промијени.

4:6  Тада рече Господ Кајину: што се срдиш? што ли ти се лице промијени?

4:7  Нећеш ли бити мио, кад добро чиниш? а кад не чиниш добро, гријех је на вратима. А воља је његова под твојом влашћу, и ти си му старији.

4:8  Послије говораше Кајин с Авељем братом својим. Али кад бијаху у пољу, скочи Кајин на Авеља брата својега, и уби га.

4:9  Тада рече Господ Кајину: гдје ти је брат Авељ? А он одговори: не знам; зар сам ја чувар брата својега?

4:10  А Бог рече: шта учини! глас крви брата твојега виче са земље к мени.

4:11  И сада, да си проклет на земљи, која је отворила уста своја да прими крв брата твојега из руке твоје.

4:12  Кад земљу узрадиш, неће ти више давати блага својега. Бићеш потукач и бјегунац на земљи.

4:13  А Кајин рече Господу: кривица је моја велика да ми се не може опростити.

4:14  Ево ме тјераш данас из ове земље да се кријем испред тебе, и да се скитам и потуцам по земљи, па ће ме убити ко ме удеси.

4:15  А Господ му рече: за то ко убије Кајина, седам ће се пута то покајати. И начини Господ знак на Кајину да га не убије ко га удеси.

4:16  И отиде Кајин испред Господа, и насели се у земљи Наидској на истоку према Едему.

4:17  И позна Кајин жену своју, а она затрудње и роди Еноха. И сазида град и прозва га по имену сина својега Енох.

4:18  А Еноху роди се Гаидад; а Гаидад роди Малелеила: а Малелеило роди Матусала; а Матусал роди Ламеха.

4:19  И узе Ламех двије жене: једној бјеше име Ада а другој Села.

4:20  И Ада роди Јовила; од њега се народише који живе под шаторима и стоку пасу.

4:21  А брату његову бјеше име Јувал; од њега се народише гудачи и свирачи.

4:22  А и Села роди Товела, који бјеше вјешт ковати свашта од мједи и од гвожђа; а сестра Товелу бјеше Ноема.

4:23  И рече Ламех својима женама, Ади и Сели: чујте глас мој, жене Ламехове, послушајте ријечи моје: убићу човјека за рану своју и младића за масницу своју.

4:24  Кад ће се Кајин осветити седам пута, Ламех ће седамдесет и седам пута.

4:25  А Адам опет позна жену своју, и она роди сина, и надје му име Сит, јер ми, рече, Бог даде другога сина за Авеља, којега уби Кајин.

4:26  И Ситу се роди син, којему надједе име Енос. Тада се поче призивати име Господње.

Chapter 5

5:1  Ово је племе Адамово. Кад Бог створи човјека, по обличју својему створи га.

5:2  Мушко и женско створи их, и благослови их, и назва их човјек, кад бише створени.

5:3  И поживје Адам сто и тридесет година, и роди сина по обличју својему, као што је он, и надједе му име Сит.

5:4  А родив Сита поживје Адам осам стотина година, рађајући синове и кћери;

5:5  Тако поживје Адам свега девет стотина и тридесет година; и умрије.

5:6  А Сит поживје сто и пет година, и роди Еноса;

5:7  А родив Еноса поживје Сит осам стотина и седам година, рађајући синове и кћери;

5:8  Тако поживје Сит свега девет стотина и дванаест година; и умрије.

5:9  А Енос поживје деведесет година, и роди Кајинана;

5:10  А родив Кајинана поживје Енос осам стотина и петнаест година, рађајући синове и кћери;

5:11  Тако поживје Енос свега девет стотина и пет година; и умрије.

5:12  А Кајинан поживје седамдесет година, и роди Малелеила;

5:13  А родив Малелеила поживје Кајинан осам стотина и четрдесет година, рађајући синове и кћери;

5:14  Тако поживје Кајинан свега девет стотина и десет година; и умрије.

5:15  А Малелеило поживје шездесет и пет година, и роди Јареда;

5:16  А родив Јареда поживје Малелеило осам стотина и тридесет година, рађајући синове и кћери;

5:17  Тако поживје Малелеило свега осам стотина и деведесет и пет година; и умрије.

5:18  А Јаред поживје сто и шездесет и двије године, и роди Еноха;

5:19  А родив Еноха поживје Јаред осам стотина година, рађајући синове и кћери;

5:20  Тако поживје Јаред свега девет стотина и шездесет и двије године, и умрије.

5:21  А Енох поживје шездесет и пет година, и роди Матусала;

5:22  А родив Матусала поживје Енох једнако по вољи Божјој триста година, рађајући синове и кћери;

5:23  Тако поживје Енох свега триста и шездесет и пет година;

5:24  И живећи Енох једнако по вољи Божјој, нестаде га, јер га узе Бог.

5:25  А Матусал поживје сто и осамдесет и седам година, и роди Ламеха;

5:26  А родив Ламеха поживје Матусал седам стотина и осамдесет и двије године, рађајући синове и кћери;

5:27  Тако поживје Матусал свега девет стотина и шездесет и девет година; и умрије.

5:28  А Ламех поживје сто и осамдесет и двије године, и роди сина,

5:29  И надједе му име Ноје говорећи: овај ће нас одморити од посала наших и од труда руку наших на земљи, коју прокле Господ.

5:30  А родив Ноја поживје Ламех пет стотина и деведесет и пет година, рађајући синове и кћери;

5:31  Тако поживје Ламех свега седам стотина и седамдесет и седам година; и умрије.

5:32  А Ноју кад би пет стотина година, роди Ноје Сима, Хама и Јафета.

Chapter 6

6:1  А кад се људи почеше множити на земљи, и кћери им се народише.

6:2  Видећи синови Божји кћери човјечије како су лијепе узимаше их за жене које хтјеше.

6:3  А Господ рече: неће се дух мој до вијека прети с људима, јер су тијело; нека им још сто и двадесет година.

6:4  А бијаше тада дивова на земљи; а и послије, кад се синови Божји састајаху са кћерима човјечијим, па им оне рађаху синове; то бијаху силни људи, од старине на гласу.

6:5  И Господ видећи да је неваљалство људско велико на земљи, и да су све мисли срца њихова свагда само зле,

6:6  Покаја се Господ што је створио човјека на земљи, и би му жао у срцу.

6:7  И рече Господ: хоћу да истријебим са земље људе, које сам створио, од човјека до стоке и до ситне животиње и до птица небеских; јер се кајем што сам их створио.

6:8  Али Ноје нађе милост пред Господом.

6:9  Ово су догађаји Нојеви: Ноје бјеше човјек праведан и безазлен својега вијека; по вољи Божјој свагда живљаше Ноје.

6:10  И роди Ноје три сина: Сима, Хама и Јафета.

6:11  А земља се поквари пред Богом, и напуни се земља безакоња.

6:12  И погледа Бог на земљу, а она бјеше покварена; јер свако тијело поквари пут свој на земљи.

6:13  И рече Бог Ноју: крај свакоме тијелу дође преда ме, јер напунише земљу безакоња; и ево хоћу да их затрем са земљом.

6:14  Начини себи ковчег од дрвета гофера, и начини прегратке у ковчегу; и затопи га смолом изнутра и споља.

6:15  И начини га овако; у дужину нека буде триста лаката, у ширину педесет лаката, и у висину тридесет лаката;

6:16  Пусти доста свјетлости у ковчег; и кров му сведи озго од лакта; и удари врата ковчегу са стране; и начини га на три боја: доњи, други и трећи.

6:17  Јер ево пустићу потоп на земљу, да истријебим свако тијело, у којем има жива душа под небом; што је год на земљи све ће изгинути.

6:18  Али ћу с тобом учинити завјет свој: и ући ћеш у ковчег ти и синови твоји и жена твоја и жене синова твојих с тобом.

6:19  И од свега жива, од свакога тијела, узећеш у ковчег по двоје, да сачуваш у животу са собом, а мушко и женско нека буде.

6:20  Од птица по врстама њиховијем, од стоке по врстама њезинијем, и од свега што се миче на земљи по врстама његовијем, од свега по двоје нека уђе с тобом, да их сачуваш у животу.

6:21  И узми са собом свега што се једе, и чувај код себе, да буде хране теби и њима.

6:22  И Ноје учини, како му заповједи Бог, све онако учини.

Chapter 7

7:1  И рече Господ Ноју: уђи у ковчег ти и сав дом твој; јер те нађох праведна пред собом овога вијека.

7:2  Узми са собом од свијех животиња чистих по седморо, све мужјака и женку његову; а од животиња нечистих по двоје, мужјака и женку његову,

7:3  Такођер и од птица небеских по седам, мужјака и женку његову, да им се сачува сјеме на земљи.

7:4  Јер ћу до седам дана пустити дажд на земљу за четрдесет дана и четрдесет ноћи, и истријебићу са земље свако тијело живо, које сам створио.

7:5  И Ноје учини све што му заповједи Господ.

7:6  А бјеше Ноју шест стотина година кад дође потоп на земљу.

7:7  И уђе Ноје у ковчег и синови његови и жена његова и жене синова његових с њим ради потопа.

7:8  Од животиња чистих и од животиња нечистих и од птица и од свега што се миче по земљи,

7:9  Уђе к Ноју у ковчег по двоје, мушко и женско, као што бјеше Бог заповједио Ноју.

7:10  А у седми дан дође потоп на земљу.

7:11  Кад је било Ноју шест стотина година, те године другога мјесеца, седамнаести дан тога мјесеца, тај дан развалише се сви извори великога бездана, и отворише се уставе небеске;

7:12  И удари дажд на земљу за четрдесет дана и четрдесет ноћи.

7:13  Тај дан уђе у ковчег Ноје и Сим и Хам и Јафет, синови Нојеви, и жена Нојева и три жене синова његовијех с њима;

7:14  Они, и свакојаке звијери по врстама својим, и свакојака стока по врстама својим, и што се год миче по земљи по врстама својим, и птице све по врстама својим, и што год лети и има крила.

7:15  Дође к Ноју у ковчег по двоје од свакога тијела, у којем има жива душа,

7:16  Мушко и женско од свакога тијела уђоше, као што бјеше Бог заповједио Ноју; па Господ затвори за њим.

7:17  И би потоп на земљи за четрдесет дана; и вода дође и узе ковчег, и подиже га од земље.

7:18  И навали вода, и уста јако по земљи, и ковчег стаде пловити водом.

7:19  И наваљиваше вода све већма по земљи, и покори сва највиша брда што су под цијелијем небом.

7:20  Петнаест лаката дође вода изнад брда, пошто их покри.

7:21  Тада изгибе свако тијело што се мицаше на земљи, птице и стока, и звијери и све што гамиже по земљи, и сви људи.

7:22  Све што имаше душу живу у носу, све што бијаше на суху, помрије.

7:23  И истријеби се свако тијело живо на земљи, и људи и стока и што год гамиже и птице небеске, све, велим, истријеби се са земље; само Ноје оста и што с њим бјеше у ковчегу.

7:24  И стајаше вода поврх земље сто и педесет дана.

Chapter 8

8:1  А Бог се опомену Ноја и свијех звијери и све стоке што бјеху с њим у ковчегу; и посла Бог вјетар на земљу да узбије воду.

8:2  И затворише се извори бездану и уставе небеске, и дажд с неба престаде.

8:3  И стаде вода опадати на земљи, и једнако опадаше послије сто и педесет дана;

8:4  Те се устави ковчег седмога мјесеца дана седамнаестога на планини Арарату.

8:5  И вода опадаше све већма до десетога мјесеца; и првога дана десетога мјесеца показаше се врхови од брда.

8:6  А послије четрдесет дана отвори Ноје прозор на ковчегу, који бјеше начинио;

8:7  И испусти гаврана, који једнако одлијеташе и долијеташе докле не пресахну вода на земљи.

8:8  Па пусти и голубицу да би видио је ли опала вода са земље.

8:9  А голубица не нашавши гдје би стала ногом својом врати се к њему у ковчег, јер још бјеше вода по свој земљи; и Ноје пруживши руку ухвати је и узе к себи у ковчег.

8:10  И почека још седам дана, па опет испусти голубицу из ковчега.

8:11  И пред вече врати се к њему голубица, и гле, у кљуну јој лист маслинов, који бјеше откинула; тако позна Ноје да је опала вода са земље.

8:12  Али почека још седам дана, па опет испусти голубицу, а она му се више не врати.

8:13  Шест стотина прве године вијека Нојева први дан првога мјесеца усахну вода на земљи; и Ноје откри кров на ковчегу, и угледа земљу суху.

8:14  А другога мјесеца двадесет седмога дана бјеше сва земља суха.

8:15  Тада рече Бог Ноју говорећи:

8:16  Изиди из ковчега ти и жена твоја и синови твоји и жене синова твојих с тобом;

8:17  Све звијери што су с тобом од свакога тијела, птице и стоку и што год гамиже по земљи, изведи са собом, нека се разиђу по земљи, и нека се плоде и множе на земљи.

8:18  И изиде Ноје и синови његови и жена његова и жене синова његовијех с њим.

8:19  Све звијери, све ситне животиње, све птице и све што се миче по земљи по својим врстама изидоше из ковчега.

8:20  И начини Ноје жртвеник Господу, и узе од сваке чисте стоке и од свијех птица чистијех, и принесе на жртвенику жртве паљенице.

8:21  И Господ омириса мирис угодни, и рече у срцу својем: нећу више клети земље с људи, што је мисао срца човјечијега зла од малена; нити ћу више убијати свега што живи, као што учиних.

8:22  Отселе докле буде земље, неће нестајати сјетве ни жетве, студени ни врућине, љета ни зиме, дана ни ноћи.

Chapter 9

9:1  И Бог благослови Ноја и синове његове, и рече им; рађајте се и множите се и напуните земљу;

9:2  И све звијери земаљске и све птице небеске и све што иде по земљи и све рибе морске нека вас се боје и страше; све је предано у ваше руке.

9:3  Што се год миче и живи, нека вам буде за јело, све вам то дадох као зелену траву.

9:4  Али не једите меса с душом његовом, а то му је крв.

9:5  Јер ћу и вашу крв, душе ваше, искати; од сваке ћу је звијери искати; из руке самога човјека, из руке свакога брата његова искаћу душу човјечију.

9:6  Ко пролије крв човјечију, његову ће крв пролити човјек; јер је Бог по својему обличју створио човјека.

9:7  Рађајте се дакле и множите се; народите се веома на земљи и намножите се на њој.

9:8  И рече Бог Ноју и синовима његовијем с њим, говорећи:

9:9  А ја ево постављам завјет свој с вама и с вашим сјеменом након вас,

9:10  И са свијем животињама, што су с вама од птица, од стоке и од свега звијерја земаљскога што је с вама, са свачим што је изашло из ковчега, и са свијем звијерјем земаљским.

9:11  Постављам завјет свој с вама, те отселе неће ниједно тијело погинути од потопа, нити ће више бити потопа да затре земљу.

9:12  И рече Бог: ево знак завјета који постављам између себе и вас и сваке живе твари, која је с вама до вијека:

9:13  Метнуо сам дугу своју у облаке, да буде знак завјета између мене и земље.

9:14  Па кад облаке навучем на земљу, видјеће се дуга у облацима,

9:15  И опоменућу се завјета својега који је између мене и вас и сваке душе живе у сваком тијелу, и неће више бити од воде потопа да затре свако тијело.

9:16  Дуга ће бити у облацима, па ћу је погледати, и опоменућу се вјечнога завјета између Бога и сваке душе живе у сваком тијелу које је на земљи.

9:17  И рече Бог Ноју: то је знак завјета који сам учинио између себе и свакога тијела на земљи.

9:18  А бијаху синови Нојеви који изидоше из ковчега: Сим и Хам и Јафет; а Хам је отац Хананцима.

9:19  То су три сина Нојева, и од њих се насели сва земља.

9:20  А Ноје поче радити земљу, и посади виноград.

9:21  И напив се вина опи се, и откри се насред шатора својега.

9:22  А Хам, отац Хананцима, видје голотињу оца својега, и каза обојици браће своје на пољу.

9:23  А Сим и Јафет узеше хаљину, и огрнуше је обојица на рамена своја, и идући натрашке покрише њом голотињу оца својега, лицем натраг окренувши се да не виде голотиње оца својега.

9:24  А кад се Ноје пробуди од вина, дозна шта му је учинио млађи син,

9:25  И рече: проклет да је Ханан, и да буде слуга слугама браће своје!

9:26  И још рече: благословен да је Господ Бог Симов, и Ханан да му буде слуга!

9:27  Бог да рашири Јафета да живи у шаторима Симовијем, а Ханан да им буде слуга!

9:28  И поживје Ноје послије потопа триста и педесет година.

9:29  А свега поживје Ноје девет стотина и педесет година; и умрије.

Chapter 10

10:1  А ово су племена синова Нојевијех, Сима, Хама и Јафета, којима се родише синови послије потопа.

10:2  Синови Јафетови: Гомер и Магог и Мадај и Јаван и Товел и Месех и Тирас.

10:3  А синови Гамерови: Асхенас и Рифат и Тогарма.

10:4  А синови Јаванови: Елиса и Тарсис, Китим и Доданим.

10:5  Од њих се раздијелише острва народна на земљама својим, свако по језику својему и по породицама својим, у народима својим.

10:6  А синови Хамови: Хус и Месраин, Фуд и Ханан.

10:7  А синови Хусови: Сава и Евила и Савата и Регма и Саватака. А синови Регмини: Сава и Дадан.

10:8  Хус роди и Неврода; а он први би силан на земљи;

10:9  Бјеше добар ловац пред Господом; зато се каже: добар ловац пред Господом као Неврод.

10:10  А почетак царству његову бјеше Вавилон и Орех и Архад и Халани у земљи Сенару.

10:11  Из те земље изађе Асур, и сазида Ниневију и Ровот град и Халах,

10:12  И Дасем између Ниневије и Халаха; то је град велик.

10:13  А Месраин роди Лудеје и Енемеје и Лавеје и Нефталеје,

10:14  И Патросеје и Хасмеје, одакле изађоше Филистеји и Гафтореји.

10:15  А Ханан роди Сидона, првенца својега, и Хета,

10:16  И Јевусеја и Амореја и Гергесеја,

10:17  И Евеја и Арукеја и Асенеја,

10:18  И Арадеја и Самареја и Аматеја. А послије се расијаше племена Хананејска.

10:19  И бјеху међе Хананејске од Сидона идући на Герар па до Газе, и идући на Содом и Гомор и Адаму и Севојим па до Даса.

10:20  То су синови Хамови по породицама својим и по језицима својим, у земљама својим и у народима својим.

10:21  И Симу родише се синови, најстаријему брату Јафетову, оцу свијех синова Еверовијех.

10:22  Синови Симови бјеху: Елам и Асур и Арфаксад и Луд и Арам.

10:23  А синови Арамови: Уз и Ул и Гатер и Мас.

10:24  А арфаксад роди Салу, а Сала роди Евера.

10:25  А Еверу се родише два сина: једном бјеше име Фалек, јер се у његово вријеме раздијели земља, а брату његову име Јектан.

10:26  А Јектан роди Елмодада и Салета и Сармота и Јараха,

10:27  И Одора и Евила и Деклу,

10:28  И Евала и Авимаила и Саву,

10:29  И Уфира и Евилу и Јовава; ти сви бјеху синови Јектанови.

10:30  И живљаху од Масе, како се иде на Сафир до гора источнијех.

10:31  То су синови Симови по породицама својим и по језицима својим, у земљама својим и у народима својим;

10:32  То су породице синова Нојевијех по племенима својим, у народима својим; и од њих се раздијелише народи по земљи послије потопа.

Chapter 11

11:1  А бијаше на цијелој земљи један језик и једнаке ријечи.

11:2  А кад отидоше од истока, нађоше равницу у земљи Сенарској, и населише се ондје.

11:3  Па рекоше међу собом: хајде да правимо плоче и да их у ватри печемо. И бјеху им опеке мјесто камена и смола земљана мјесто креча.

11:4  Послије рекоше: хајде да сазидамо град и кулу, којој ће врх бити до неба, да стечемо себи име, да се не бисмо расијали по земљи.

11:5  А Господ сиђе да види град и кулу, што зидаху синови човјечији.

11:6  И рече Господ: гле, народ један, и један језик у свијех, и то почеше радити, и неће им сметати ништа да не ураде што су наумили.

11:7  Хајде да сиђемо, и да им пометимо језик, да не разумију један другога што говоре.

11:8  Тако их Господ расу оданде по свој земљи, те не сазидаше града.

11:9  Зато се прозва Вавилон, јер ондје помете Господ језик цијеле земље, и оданде их расу Господ по свој земљи.

11:10  Ово је племе Симово: бијаше Симу сто година, кад роди Арфаксада, друге године послије потопа.

11:11  А родив Арфаксада поживје Сим пет стотина година, рађајући синове и кћери.

11:12  А Арфаксад поживје тридесет и пет година, и роди Салу;

11:13  А родив Салу поживје Арфаксад четири стотине и три године, рађајући синове и кћери.

11:14  А Сала поживје тридесет година, и роди Евера;

11:15  А родив Евера поживје Сала четири стотине и три године, рађајући синове и кћери.

11:16  А Евер поживје тридесет и четири године, и роди Фалека;

11:17  А родив Фалека поживје Евер четири стотине и тридесет година, рађајући синове и кћери.

11:18  А Фалек поживје тридесет година и роди Рагава;

11:19  А родив Рагава поживје Фалек двјеста и девет година, рађајући синове и кћери.

11:20  А Рагав поживје тридесет и двије године и роди Серуха;

11:21  А родив Серуха поживје Рагав двјеста и седам година, рађајући синове и кћери.

11:22  А Серух поживје тридесет година, и роди Нахора;

11:23  А родив Нахора поживје Серух двјеста година, рађајући синове и кћери.

11:24  А Нахор поживје двадесет и девет година, и роди Тару;

11:25  А родив Тару поживје Нахор сто и деветнаест година, рађајући синове и кћери.

11:26  А Тара поживје седамдесет година, и роди Аврама, Нахора и Арана.

11:27  А ово је племе Тарино: Тара роди Аврама, Нахора и Арана; а Аран роди Лота.

11:28  И умрије Аран прије Таре оца својега на постојбини својој, у Уру Халдејском.

11:29  И ожени се Аврам и Нахор, и жени Аврамовој бјеше име Сара а жени Нахоровој име Мелха, кћи Арама оца Мелхе и Јесхе.

11:30  А Сара бјеше нероткиња, и не имаше порода.

11:31  И узе Тара сина својега Аврама и Лота сина Аронова, унука својега, и Сару снаху своју, жену Аврама сина својега; и пођоше заједно из Ура Халдејскога да иду у земљу Хананску, и дођоше до Харана, и ондје се настанише.

11:32  И поживје Тара свега двјеста и пет година; и умрије Тара у Харану.

Chapter 12

12:1  И рече Господ Авраму: иди из земље своје и од рода својега и из дома оца својега у земљу коју ћу ти ја показати.

12:2  И учинићу од тебе велик народ, и благословићу те, и име твоје прославићу, и ти ћеш бити благослов.

12:3  Благословићу оне који тебе узблагосиљају, и проклећу оне који тебе успроклињу; и у теби ће бити благословена сва племена на земљи.

12:4  Тада пође Аврам, као што му каза Господ, и с њим пође Лот. А бјеше Авраму седамдесет и пет година кад пође из Харана.

12:5  И узе Аврам Сару жену своју и Лота сина брата својега са свијем благом које бјеху стекли и с душама које бјеху добили у Харану; и пођоше у земљу Хананску, и дођоше у њу.

12:6  И прође Аврам ту земљу до мјеста Сихема и до равнице Морешке; а бијаху тада Хананеји у тој земљи.

12:7  И јави се Господ Авраму и рече: твојему сјемену даћу земљу ову. И Аврам начини ондје жртвеник Господу, који му се јавио.

12:8  Послије отиде оданде на брдо које је према истоку од Ветиља, и ондје разапе шатор свој, те му Ветиљ бјеше са запада а Гај с истока; и ондје начини Господу жртвеник, и призва име Господње.

12:9  Оданде отиде Аврам даље идући на југ.

12:10  Али наста глад у оној земљи, те Аврам сиђе у Мисир да се ондје склони; јер глад бјеше велика у оној земљи.

12:11  А кад се приближи да већ уђе у Мисир, рече Сари жени својој: гле, знам да си жена лијепа у лицу.

12:12  Зато кад те виде Мисирци рећи ће: ово му је жена. Па ће ме убити, а тебе ће оставити у животу.

12:13  Него хајде кажи да си ми сестра, те ће мени бити добро тебе ради и остаћу у животу уз тебе.

12:14  И кад дође Аврам у Мисир, видјеше Мисирци жену да је врло лијепа.

12:15  И видјеше је кнезови Фараонови, и хвалише је пред Фараоном. И узеше је у двор Фараонов.

12:16  И он чињаше добро Авраму ње ради, те имаше оваца и говеда и магараца и слуга и слушкиња и магарица и камила.

12:17  Али Господ пусти велика зла на Фараона и на дом његов ради Саре жене Аврамове.

12:18  Тада дозва Фараон Аврама и рече му: шта ми то учини? зашто ми нијеси казао да ти је жена?

12:19  Зашто си казао: сестра ми је? те је узех за жену. Сад ето ти жене, узми је, па иди.

12:20  И Фараон заповједи људима за њ, те га испратише и жену његову и што год имаше.

Chapter 13

13:1  Тако отиде Аврам из Мисира горе на југ, он и жена му и све што имаше, такођер и Лот с њим.

13:2  А бијаше Аврам врло богат стоком, сребром и златом.

13:3  И иђаше својим путовима од југа све до Ветиља, до мјеста гдје му прво бијаше шатор, између Ветиља и Гаја,

13:4  До мјеста, гдје пређе бјеше начинио жртвеник; и ондје призва Аврам име Господње.

13:5  А и Лот који иђаше с Аврамом имаше оваца и говеда и шатора.

13:6  И земља не могаше их носити заједно, јер благо њихово бијаше велико да не могаху живјети заједно,

13:7  И бијаше свађа међу пастирима Аврамове стоке и пастирима Лотове стоке. А у то вријеме живљаху Хананеји и Ферезеји у оној земљи.

13:8  Па Аврам рече Лоту: немој да се свађамо ја и ти, ни моји пастири и твоји пастири; јер смо браћа.

13:9  Није ли ти отворена цијела земља? Одијели се од мене. Ако ћеш ти на лијево, ја ћу на десно; ако ли ћеш ти на десно, ја ћу на лијево.

13:10  Тада Лот подиже очи своје и сагледа сву равницу Јорданску, како цијелу натапаше ријека, бјеше као врт Господњи, као земља Мисирска, све до Загора, прије него Господ затр Содом и Гомор.

13:11  И Лот изабра себи сву равницу Јорданску, и отиде Лот на исток; и раздијелише се један од другога:

13:12  Аврам живљаше у земљи Хананској, а Лот живљаше по градовима у оној равници премјештајући своје шаторе до Содома.

13:13  А људи у Содому бијаху неваљали, и гријешаху Господу веома.

13:14  А Господ рече Авраму, пошто се Лот одијели од њега: подигни сада очи своје, па погледај с мјеста гдје си на сјевер и на југ и на исток и на запад.

13:15  Јер сву земљу што видиш теби ћу дати и сјемену твојему до вијека.

13:16  И учинићу да сјемена твојега буде као праха на земљи; ако ко узможе избројити прах на земљи, моћи ће избројити и сјеме твоје.

13:17  Устани, и пролази ту земљу у дужину и у ширину; јер ћу је теби дати.

13:18  И Аврам диже шаторе, и дође и насели се у равници Мамријској, која је код Хеврона, и ондје начини жртвеник Господу.

Chapter 14

14:1  А кад бјеше Амарфал цар Сенарски, Арион цар Еласарски, Ходологомор цар Еламски и Таргал цар Гојимски,

14:2  Завојштише на Валу цара Содомскога, и на Варсу цара Гоморскога, и на Сенара цара Адамскога, и на Симовора цара Севојимскога и на цара од Валаке, који је сада Сигор.

14:3  Сви се ови скупише у долини Сидимској, која је сада слано море.

14:4  Дванаест година бјеху служили Ходологомору, па тринаесте године одметнуше се.

14:5  А четрнаесте године дође Ходологомор и цареви који бијаху с њим, и побише Рафаје у Астароту Карнајимском и Зузеје у Аму и Омеје у пољу Киријатајском,

14:6  И Хореје у планини њиховој Сиру до равнице Фаранске покрај пустиње.

14:7  Отуда вративши се дођоше у Ен-Миспат, који је сада Кадис, и исјекоше све који живљаху у земљи Амаличкој, и Амореје који живљаху у Асасон-Тамару.

14:8  Тада изиде цар Содомски и цар Гоморски и цар Адамски и цар Севојимски и цар од Валахе, која је сада Сигор, изидоше на њих у долину Сидимску,

14:9  На Ходологомора цара Еламскога, и на Таргала цара Гојимскога, и на Амарфала цара Сенарскога, и на Ариоха цара Еласарскога, четири цара на пет.

14:10  А у долини Сидимској бијаше много рупа из којих се вадила смола; и побјеже цар Содомски и цар Гоморски, и ондје падоше, а што оста побјеже у планину.

14:11  И узеше све благо у Содому и Гомору и сву храну њихову, и отидоше.

14:12  Узеше и Лота, синовца Аврамова, и благо његово, и отидоше, јер живљаше у Содому.

14:13  А дође један који бјеше утекао, те јави Авраму Јеврејину, који живљеше у равни Мамрија Аморејина, брата Есхолу и брата Авнану, који бјеху у вјери с Аврамом.

14:14  А кад Аврам чу да му се заробио синовац, наоружа слуге своје, триста осамнаест, који се родише у његовој кући, и пође у потјеру до Дана.

14:15  Ондје разредивши своје удари на њих ноћу са слугама својим, и разби их, и отјера их до Ховала, који је на лијево од Дамаска,

14:16  И поврати све благо; поврати и Лота синовца својега с благом његовијем, и жене и људе.

14:17  А цар Содомски изиде му на сусрет кад се врати разбивши Ходологомора и цареве што бијаху с њим, у долину Савину, које је сада долина царева.

14:18  А Мелхиседек цар Салимски изнесе хљеб и вино; а он бијаше свештеник Бога вишњега.

14:19  И благослови га говорећи: благословен да је Аврам Богу вишњему, чије је небо и земља!

14:20  И благословен да је Бог вишњи, који предаде непријатеље твоје у руке твоје! И даде му Аврам десетак од свега.

14:21  А цар Содомски рече Авраму: дај мени људе, а благо узми себи.

14:22  А Аврам рече цару Содомском: дижем руку своју ка Господу Богу вишњему, чије је небо и земља, заклињући се:

14:23  Ни конца ни ремена од обуће нећу узети од свега што је твоје, да не речеш: ја сам обогатио Аврама;

14:24  Осим што су појели момци, и осим дијела људима који су ишли са мном, Есхолу, Авнану и Мамрију, они нека узму свој дио.

Chapter 15

15:1  Послије овијех ствари дође Авраму ријеч Господња у утвари говорећи: не бој се, Авраме, ја сам ти штит, и плата је твоја врло велика.

15:2  А Аврам рече: Господе, Господе, шта ћеш ми дати кад живим без дјеце, а на ком ће остати моја кућа то је Елијезер овај Дамаштанин?

15:3  Још рече Аврам: ето мени нијеси дао порода, па ће слуга рођен у кући мојој бити мој нашљедник.

15:4  А гле, Господ му проговори: неће тај бити нашљедник твој, него који ће изаћи од тебе тај ће ти бити нашљедник.

15:5  Па га изведе напоље и рече му: погледај на небо и преброј звијезде, ако их можеш пребројити. И рече му: тако ће ти бити сјеме твоје.

15:6  И повјерова Аврам Богу, а он му прими то у правду.

15:7  И рече му: ја сам Господ, који те изведох из Ура Халдејскога да ти дам земљу ову да буде твоја.

15:8  А он рече: Господе, Господе, по чему ћу познати да ће бити моја?

15:9  И рече му: принеси ми јуницу од три године и козу од три године и овна од три године и грлицу и голупче.

15:10  И он узе све то, и расијече на поле, и метну све поле једну према другој; али не расијече птица.

15:11  А птице слијетаху на те мртве животиње; а Аврам их одгоњаше.

15:12  А кад сунце бјеше на заходу, ухвати Аврама тврд сан, и гле, страх и мрак велик обузе га.

15:13  И Господ рече Авраму: знај зацијело да ће сјеме твоје бити дошљаци у земљи туђој, па ће јој служити, и она ће их мучити четири стотине година.

15:14  Али ћу судити и народу којему ће служити; а послије ће они изаћи с великим благом.

15:15  А ти ћеш отићи к оцима својим у миру, и бићеш погребен у доброј старости.

15:16  А они ће се у четвртом кољену вратити овамо; јер гријесима Аморејским још није крај.

15:17  А кад се сунце смири и кад се смрче, гле, пећ се димљаше, и пламен огњени пролажаше између онијех дијелова.

15:18  Тај дан учини Господ завјет с Аврамом говорећи: сјемену твојему дадох земљу ову од воде Мисирске до велике воде, воде Ефрата,

15:19  Кенејску, Кенезејску и Кедмонејску,

15:20  И Хетејску и Ферезејску и Рафајску,

15:21  И Аморејску и Хананејску и Гергесејску и Јевусејску.

Chapter 16

16:1  Али Сара жена Аврамова не рађаше му дјеце. А имаше робињу Мисирку, по имену Агару.

16:2  Па рече Сара Авраму: Господ ме је затворио да не родим; него иди к робињи мојој, не бих ли добила дјеце од ње. И Аврам приста на ријеч Сарину.

16:3  И Сара жена Аврамова узе Агару Мисирку робињу своју, и даде је за жену Авраму мужу својему послије десет година откако се настани Аврам у земљи Хананској.

16:4  И он отиде к Агари, и она затрудње; а кад видје да је трудна, понесе се од госпође своје.

16:5  А Сара рече Авраму: увреда моја паде на тебе; ја ти метну на крило робињу своју, а она видјевши да је трудна понесе се од мене. Господ ће судити мени и теби.

16:6  А Аврам рече Сари: ето, робиња је твоја у твојим рукама, чини с њом што ти је воља. И Сара је стаде злоставити, те она побјеже од ње.

16:7  Али анђео Господњи нађе је код студенца у пустињи, код студенца на путу у Сур.

16:8  И рече јој: Агаро, робињо Сарина, откуда идеш, куда ли идеш? А она рече: бјежим од Саре госпође своје.

16:9  А анђео јој Господњи рече: врати се госпођи својој и покори јој се.

16:10  Опет јој рече анђео Господњи: умножићу веома сјеме твоје, да се неће моћи пребројити од множине.

16:11  Јоште јој рече анђео Господњи: ето си трудна, и родићеш сина, и надјени му име Исмаило; јер је Господ видио муку твоју.

16:12  А биће човјек убојица; рука ће се његова дизати на свакога а свачија на њега, и наставаће на погледу свој браћи својој.

16:13  Тада Агара призва име Господа који говори с њом: ти си Бог, који види. Јер говораше: зар још гледам иза онога који ме видје?

16:14  Тога ради зове се студенац онај студенац живога који ме види; а он је између Кадиса и Варада.

16:15  И роди Агара Авраму сина; и надједе Аврам сину својему, којега му роди Агара, име Исмаило.

16:16  А бјеше Авраму осамдесет и шест година кад му Агара роди Исмаила.

Chapter 17

17:1  А кад Авраму би деведесет и девет година, јави му се Господ и рече му: ја сам Бог свемогући, по мојој вољи живи и буди поштен.

17:2  И учинићу завјет између себе и тебе, и врло ћу те умножити.

17:3  А Аврам паде ничице. И Господ му још говори и рече:

17:4  Од мене ево завјет мој с тобом да ћеш бити отац многим народима.

17:5  Зато се више нећеш звати Аврам него ће ти име бити Авраам, јер сам те учинио оцем многих народа;

17:6  Даћу ти породицу врло велику, и начинићу од тебе народе многе, и цареви ће изаћи од тебе.

17:7  А постављам завјет свој између себе и тебе и сјемена твојега након тебе од кољена до кољена, да је завјет вјечан, да сам Бог теби и сјемену твојему након тебе;

17:8  И даћу теби и сјемену твојему након тебе земљу у којој си дошљак, сву земљу Хананску у државу вјечну, и бићу им Бог.

17:9  И рече Бог Авраму: ти пак држи завјет мој, ти и сјеме твоје након тебе од кољена до кољена.

17:10  А ово је завјет мој између мене и вас и сјемена твојега након тебе, које ће те држати: да се обрезује између вас све мушкиње.

17:11  А обрезиваћете окрајак тијела својега, да буде знак завјета између мене и вас.

17:12  Свако мушко дијете кад му буде осам дана да се обрезује од кољена до кољена, родило се у кући или било купљено за новце од којих год странаца, које не буде од сјемена твојега.

17:13  Да се обрезује које се роди у кући твојој и које се купи за новце твоје; тако ће бити завјет мој на тијелу вашем завјет вјечан.

17:14  А необрезано мушко, којему се не обреже окрајак тијела његова, да се истријеби из народа својега јер поквари завјет мој.

17:15  И још рече Бог Авраму: а Сару жену своју не зови је више Сара него нека јој буде име Саара.

17:16  И ја ћу је благословити, и даћу ти сина од ње; благословићу је, и биће мати многим народима, и цареви народима изаћи ће од ње.

17:17  Тада паде Аврам ничице и насмија се говорећи у срцу својему: еда ће се човјеку од сто година родити син? и Сари? еда ће жена од деведесет година родити?

17:18  И Аврам рече Богу: нека жив буде Исмаило пред тобом!

17:19  И рече Бог: заиста Сара жена твоја родиће ти сина, и надјећеш му име Исак; и поставићу завјет свој с њим да буде завјет вјечан сјемену његову након њега.

17:20  А и за Исмаила услишио сам те; ево благословио сам га, и даћу му породицу велику, и умножићу га веома; и родиће дванаест кнезова, и учинићу од њега велик народ.

17:21  А завјет свој учинићу с Исаком кад ти га роди Сара, до године у ово доба.

17:22  И Бог изговоривши отиде од Аврама горе.

17:23  И Аврам узе Исмаила сина својега и све који се родише у дому његову и које год бјеше купио за своје новце, све мушкиње од домаћих својих; и обреза окрајак тијела њихова у исти дан, као што му каза Бог.

17:24  А бијеше Авраму деведесет и девет година кад обреза окрајак тијела својега.

17:25  А Исмаилу сину његову бјеше тринаест година кад му се обреза окрајак тијела његова.

17:26  У један дан обреза се Аврам и син му Исмаило,

17:27  И сви домашњи његови, рођени у кући и купљени за новце од странаца, бише обрезани с њим.

Chapter 18

18:1  Послије му се јави Господ у равници Мамријској кад сјеђаше на вратима пред шатором својим у подне.

18:2  Подигавши очи своје погледа, и гле, три човјека стајаху према њему. И угледавши их потрча им у сусрет испред врата шатора својега, и поклони се до земље;

18:3  И рече: Господе, ако сам нашао милост пред тобом, немој проћи слуге својега.

18:4  Да вам донесемо мало воде и оперите ноге, те се наслоните мало под овијем дрветом.

18:5  И изнијећу мало хљеба, те поткријепите срце своје, па онда пођите, кад идете поред слуге својега. И рекоше: учини што си казао.

18:6  И Аврам отрча у шатор к Сари, и рече: брже замијеси три копање бијелога брашна и испеци погаче.

18:7  Па отрча ка говедима и ухвати теле младо и добро, и даде га момку да га брже зготови.

18:8  Па онда изнесе масла и млијека и теле које бјеше зготовио, и постави им, а сам стајаше пред њима под дрветом докле јеђаху.

18:9  И они му рекоше: гдје је Сара жена твоја? А он рече: ено је под шатором.

18:10  А један између њих рече: до године у ово доба опет ћу доћи к теби, а Сара ће жена твоја имати сина. А Сара слушаше на вратима од шатора иза њега.

18:11  А Аврам и Сара бијаху стари и временити, и у Саре бјеше престало што бива у жена.

18:12  Зато се насмија Сара у себи говорећи: пошто сам остарјела, сад ли ће ми доћи радост? а и господар ми је стар.

18:13  Тада рече Господ Авраму: што се смије Сара говорећи: истина ли је да ћу родити кад сам остарјела?

18:14  Има ли што тешко Господу? До године у ово доба опет ћу доћи к теби, а Сара ће имати сина.

18:15  А Сара удари у бах говорећи: нијесам се смијала. Јер се уплаши. Али он рече: није истина, него си се смијала.

18:16  Потом усташе људи оданде, и пођоше пут Содома; а Аврам пође с њима да их испрати.

18:17  А Господ рече: како бих тајио од Аврама шта ћу учинити,

18:18  Кад ће од Аврама постати велик и силан народ, и у њему ће се благословити сви народи на земљи?

18:19  Јер знам да ће заповиједити синовима својима и дому својему након себе да се држе путева Господњих и да чине што је право и добро, да би Господ навршио на Авраму што му је обећао.

18:20  И рече Господ: вика је у Содому и Гомору велика, и гријех је њихов грдан.

18:21  Зато ћу сићи да видим еда ли све чине као што вика дође преда ме; ако ли није тако, да знам.

18:22  И људи окренувши се пођоше пут Содома; али Аврам још стајаше пред Господом,

18:23  И приступив Аврам рече: хоћеш ли погубити и праведнога с неправедним?

18:24  Може бити да има педесет праведника у граду; хоћеш ли и њих погубити, и нећеш опростити мјесту за онијех педесет праведника што су у њему?

18:25  Немој то чинити, ни губити праведника с неправедником, да буде праведнику као и неправеднику; немој; еда ли судија цијеле земље неће судити право?

18:26  И рече Господ: ако нађем у Содому педесет праведника у граду, опростићу цијелом мјесту њих ради.

18:27  А Аврам одговори и рече: гле, сада бих проговорио Господу, ако и јесам прах и пепео.

18:28  Може бити праведника педесет мање пет, хоћеш ли за овијех пет потрти сав град? Одговори: нећу, ако нађем четрдесет и пет.

18:29  И стаде даље говорити, и рече: може бити да ће се наћи четрдесет. Рече: нећу ради онијех четрдесет.

18:30  Потом рече: немој се гњевити, Господе, што ћу рећи; може бити да ће се наћи тридесет. И рече: нећу, ако нађем тридесет.

18:31  Опет рече: гле, сада бих проговорио Господу; може бити да ће се наћи двадесет. Рече: нећу их погубити за онијех двадесет.

18:32  Најпослије рече: немој се гњевити, Господе, што ћу још једном проговорити; може бити да ће се наћи десет. Рече: нећу их погубити ради онијех десет.

18:33  И Господ отиде свршивши разговор са Аврамом; а Аврам се врати на своје мјесто.

Chapter 19

19:1  А увече дођоше два анђела у Содом; а Лот сјеђаше на вратима Содомским; и кад их угледа, устаде те их срете, и поклони се лицем до земље,

19:2  И рече: ходите, господо, у кућу слуге својега, и преноћите и оперите ноге своје; па сјутра рано кад устанете пођите својим путем. А они рекоше: не, него ћемо преноћити на улици.

19:3  Али он навали на њих, те се увратише к њему и уђоше у кућу његову, и он их угости, и испече хљебова пријеснијех, и једоше.

19:4  И још не бјеху легли, а грађани Содомљани слегоше се око куће, старо и младо, сав народ са свијех крајева,

19:5  И викаху Лота и говораху му: гдје су људи што дођоше синоћ к теби? изведи их к нама да их познамо.

19:6  А Лот изиде к њима пред врата затворив врата за собом,

19:7  И рече им: немојте, браћо, чинити зла.

19:8  Ево имам двије кћери, које још не познаше човјека; њих ћу вам извести, па чините с њима што вам је воља; само не дирајте у оне људе, јер су зато ушли под мој кров.

19:9  А они му рекоше: ходи амо. Па онда рекоше: овај је сам дошао амо да живи као дошљак, па још хоће да нам суди; сад ћемо теби учинити горе него њима. Па навалише јако на човјека, на Лота, и стадоше истављати врата.

19:10  А она два човјека дигоше руке, и увукоше Лота к себи у кућу, и затворише врата.

19:11  А људи што бијаху пред вратима кућним уједанпут ослијепише од најмањега до највећега, те не могаху наћи врата.

19:12  Тада она два човјека рекоше Лоту: ако имаш овдје још кога свога, или зета или сина или кћер, или кога год свога у овом граду, гледај нек иду одавде;

19:13  Јер хоћемо да затремо мјесто ово, јер је вика њихова велика пред Господом, па нас посла Господ да га затремо.

19:14  И изиде Лот, и каза зетовима својим, за које шћаше дати кћери своје, и рече им: устајте, идите из мјеста овога, јер ће сада затрти Господ град овај. Али се зетовима његовијем учини да се шали.

19:15  А кад зора забијеље, навалише анђели на Лота говорећи: устани, узми жену своју и двије кћери своје које су ту, да не погинеш у безакоњу града тога.

19:16  А он се стаде шчињати, те људи узеше за руку њега и жену његову и двије кћери његове, јер га бјеше жао Господу, и изведоше га и пустише иза града.

19:17  И кад их изведоше напоље, рече један: избави душу своју и не обзири се натраг, и у цијелој овој равни да нијеси стао; бјежи на оно брдо да не погинеш.

19:18  А Лот им рече: немој, Господе!

19:19  Гле, слуга твој нађе милости пред тобом, и милост је твоја превелика коју ми учини сачувавши ми живот; али не могу утећи на брдо да ме не стигне зло и не погинем.

19:20  Ено град близу; онамо се може утећи, а мали је; да бјежимо онамо; та мали је, те ћу остати жив.

19:21  А он му рече: ето послушаћу те и зато, и нећу затрти града, за који рече.

19:22  Брже бјежи онамо; јер не могу чинити ништа док не стигнеш онамо. Зато се прозва онај град Сигор.

19:23  И кад сунце ограну по земљи, Лот дође у Сигор.

19:24  Тада пусти Господ на Содом и на Гомор од Господа с неба дажд од сумпора и огња,

19:25  И затр оне градове и сву ону раван, и све људе у градовима и род земаљски.

19:26  Али жена Лотова бјеше се обазрела идући за њим, и поста слан камен.

19:27  А сјутрадан рано уставши Аврам, отиде на мјесто гдје је стајао пред Господом;

19:28  И погледа на Содом и Гомор и сву околину по оној равни, и угледа, а то се дизаше дим од земље као дим из пећи.

19:29  Али кад Бог затираше градове у оној равни, опомену се Бог Аврама, и изведе Лота из пропасти кад затр градове гдје живљаше Лот.

19:30  А Лот отиде из Сигора и стани се на оном брду с двије кћери своје, јер се бојаше остати у Сигору; и живљаше у пећини с двије кћери своје.

19:31  А старија рече млађој: наш је отац стар, а нема никога на земљи да дође к нама као што је обичај по свој земљи.

19:32  Хајде да дамо оцу вина нека се опије, па да легнемо с њим, еда бисмо сачувале сјеме оцу својему.

19:33  И дадоше оцу вина ону ноћ; и дошавши старија леже с оцем својим, и он не осјети ни кад она леже ни кад устаде.

19:34  А сјутрадан рече старија млађој: гле, ноћас спавах с оцем својим. Да му дамо вина и довече, па иди ти и лези с њим, еда бисмо сачувале сјеме оцу својему.

19:35  Па и то вече дадоше оцу вина и уставши млађа леже с њим, и он не осјети ни кад она леже ни кад устаде.

19:36  И обје кћери Лотове затрудњеше од оца својега.

19:37  И старија роди сина, и надједе му име Моав; од њега су Моавци до данашњега дана.

19:38  Па и млађа роди сина, и надједе му име Вен-Амије; од њега су Амонци до данашњега дана.

Chapter 20

20:1  А Аврам отиде оданде на југ, и стани се између Кадиса и Сура; и живљаше као дошљак у Герару.

20:2  И говораше за жену своју Сару: сестра ми је. А цар Герарски Авимелех посла те узе Сару.

20:3  Али дође Бог Авимелеху ноћу у сну, и рече му: гле, погинућеш са жене коју си узео, јер има мужа.

20:4  А Авимелех не бјеше се ње дотакао, и зато рече: Господе, еда ли ћеш и праведан народ погубити?

20:5  Није ли ми сам казао: сестра ми је? А и она сама каза: брат ми је. Учинио сам у чистоти срца својега и у правди руку својих.

20:6  Тада му рече Бог у сну: знам да си учинио у чистоти срца својега, зато те сачувах да ми не сагријешиш, и не дадох да је се дотакнеш.

20:7  А сада врати човјеку жену његову, јер је пророк, и молиће се за те, те ћеш остати жив. Ако ли не вратиш, знај да ћеш умријети ти и сви твоји.

20:8  И ујутру рано уста Авимелех, и сазва све слуге своје, и каза им све ово да чују. И уплашише се људи веома.

20:9  Тада Авимелех дозва Аврама и рече му: шта си нам учинио? шта ли сам ти згријешио, те навуче на ме и на царство моје толико зло? Учинио си ми што не ваља чинити.

20:10  И још рече Авимелех Авраму: шта ти је било, те си то учинио?

20:11  А Аврам одговори: вељах: јамачно нема страха Божијега у овом мјесту, па ће ме убити ради жене моје.

20:12  А управо и јест ми сестра, кћи оца мојега; али није кћи моје матере, па пође за ме.

20:13  А кад ме Бог изведе из дома оца мојега, ја јој рекох: учини добро, и кажи за ме гдје год дођемо: брат ми је.

20:14  Тада Авимелех узе оваца и говеда и слуга и слушкиња, те даде Авраму, и врати му Сару жену његову.

20:15  И рече Авимелех Авраму: ево, земља ти је моја отворена, живи слободно гдје ти је воља.

20:16  А Сари рече: ево дао сам твојему брату тисућу сребрника; гле, он ти је очима покривало пред свима који буду с тобом; и то све да ти је за науку.

20:17  И Аврам се помоли Богу, и исцијели Бог Авимелеха и жену његову и слушкиње његове, те рађаху.

20:18  Јер Господ бјеше сасвијем затворио сваку материцу у дому Авимелеху ради Саре жене Аврамове.

Chapter 21

21:1  И Господ походи Сару, као што бјеше рекао, и учини Господ Сари као што бјеше казао.

21:2  Јер затрудње и роди Сара Авраму сина у старости његовој у исто вријеме кад каза Господ.

21:3  И Аврам надједе име сину који му се роди, којега му роди Сара, Исак.

21:4  И обреза Аврам сина својега Исака кад би од осам дана, као што му заповједи Бог.

21:5  А Авраму бјеше сто година кад му се роди син Исак.

21:6  А Сара рече: Бог ми учини смијех; ко год чује, смијаће ми се.

21:7  И рече: ко би рекао Авраму да ће Сара дојити дјецу? ипак му родих сина у старости његовој.

21:8  А кад дијете дорасте да се одбије од сисе, учини Аврам велику гозбу онај дан кад одбише Исака од сисе.

21:9  И Сара видје сина Агаре Мисирке, која га роди Авраму, гдје се потсмијева;

21:10  Па рече Авраму: отјерај ову робињу са сином њезинијем, јер син ове робиње неће бити нашљедник с мојим сином, с Исаком.

21:11  А то Авраму би врло криво ради сина његова.

21:12  Али Бог рече Авраму: немој да ти је криво ради дјетета и ради робиње твоје. Што ти је год казала Сара, послушај; јер ће ти се у Исаку сјеме прозвати.

21:13  Али ћу и од сина робињина учинити народ, јер је твоје сјеме.

21:14  И Аврам устав ујутру рано, узе хљеба и мјешину воде, и даде Агари метнувши јој на леђа, и дијете, и отпусти је. А она отишавши луташе по пустињи Вирсавској.

21:15  А кад неста воде у мјешини, она баци дијете под једно дрво,

21:16  Па отиде колико се може стријелом добацити, и сједе према њему; јер говораше: да не гледам како ће умријети дијете. И сједећи према њему стаде иза гласа плакати.

21:17  А Бог чу глас дјетињи, и анђео Божји викну с неба Агару, и рече јој: што ти је, Агаро? не бој се, јер Бог чу глас дјетињи оданде гдје је.

21:18  Устани, дигни дијете и узми га у наручје; јер ћу од њега учинити велик народ.

21:19  И Бог јој отвори очи, те угледа студенац; и отишавши напуни мјешину воде, и напоји дијете.

21:20  И Бог бијаше с дјететом, те одрасте, и живљаше у пустињи, и поста стријелац.

21:21  А живљаше у пустињи Фарану. И мати га ожени из земље Мисирске.

21:22  У то вријеме рече Авимелех и Фихол војвода његов Авраму говорећи: Бог је с тобом у свему што радиш.

21:23  Закуни ми се сада Богом да нећеш преварити мене ни сина мојега ни унука мојега, него да ћеш добро онако како сам ја теби чинио и ти чинити мени и земљи у којој си дошљак.

21:24  А Аврам рече: хоћу се заклети.

21:25  Али Аврам прекори Авимелеха за студенац, који узеше на силу слуге Авимелехове.

21:26  А Авимелех рече: не знам ко је то учинио; нити ми ти каза, нити чух до данас.

21:27  Тада Аврам узе оваца и говеда, и даде Авимелеху, и ухватише вјеру међу собом.

21:28  А Аврам одлучи седам јагањаца из стада.

21:29  А Авимелех рече Авраму: шта ће оно седам јагањаца што си одлучио?

21:30  А он одговори: да примиш из моје руке оно седам јагањаца, да ми буде свједочанство да сам ја ископао овај студенац.

21:31  Отуда се прозва оно мјесто Вир-Савеја, јер се ондје заклеше обојица.

21:32  Тако ухватише вјеру на Вирсавеји. Тада се диже Авимелех и Фихол војвода његов, и вратише се у земљу Филистејску.

21:33  А Аврам посади луг на Вирсавеји, и ондје призва име Господа Бога вјечнога.

21:34  И Аврам живљаше као дошљак у земљи Филистејској много времена.

Chapter 22

22:1  Послије тога шћаше Бог окушати Аврама, па му рече: Авраме! А он одговори: ево ме.

22:2  И рече му Бог: узми сада сина својега, јединца својега милога, Исака, па иди у земљу Морију, и спали га на жртву тамо на брду гдје ћу ти казати.

22:3  И сјутрадан рано уставши Аврам осамари магарца својега, и узе са собом два момка и Исака сина својега; и нацијепавши дрва за жртву подиже се и пође на мјесто које му каза Бог.

22:4  Трећи дан подигавши очи своје Аврам угледа мјесто из далека.

22:5  И рече Аврам момцима својим: останите ви овдје с магарцем, а ја и дијете идемо онамо, па кад се помолимо Богу, вратићемо се к вама.

22:6  И узевши Аврам дрва за жртву напрти Исаку сину својему, а сам узе у своје руке огња и нож; па отидоше обојица заједно.

22:7  Тада рече Исак Авраму оцу својему: оче! А он рече: што, сине! И рече Исак: ето огња и дрва, а гдје је јагње за жртву?

22:8  А Аврам одговори: Бог ће се, синко, постарати за јагње себи на жртву. И иђаху обојица заједно.

22:9  А кад дођоше на мјесто које му Бог каза, Аврам начини ондје жртвеник, и метну дрва на њ, и свезавши Исака сина својега метну га на жртвеник врх дрва;

22:10  И измахну Аврам руком својом и узе нож да закоље сина својега.

22:11  Али анђео Господњи викну га с неба, и рече: Авраме! Авраме! А он рече: ево ме.

22:12  А анђео рече: не дижи руке своје на дијете, и не чини му ништа; јер сада познах да се бојиш Бога, кад нијеси пожалио сина својега, јединца својега, мене ради.

22:13  И Аврам подигавши очи своје погледа; и гле, ован иза њега заплео се у чести роговима; и отишавши Аврам узе овна и спали га на жртву мјесто сина својега.

22:14  И назва Аврам оно мјесто: Господ ће се постарати. Зато се и данас каже: на брду, гдје ће се Господ постарати.

22:15  И анђео Господњи опет викну с неба Аврама.

22:16  И рече: собом се заклех, вели Господ: кад си тако учинио, и нијеси пожалио сина својега, јединца својега,

22:17  Заиста ћу те благословити и сјеме твоје веома умножити, да га буде као звијезда на небу и као пијеска на бријегу морском; и наслиједиће сјеме твоје врата непријатеља својих.

22:18  И благословиће се у сјемену твојем сви народи на земљи, кад си послушао глас мој.

22:19  Тада се Аврам врати к момцима својим, те се дигоше, и отидоше заједно у Вирсавеју, јер Аврам живљаше у Вирсавеји.

22:20  Послије тога јавише Авраму говорећи: гле, и Мелха роди синове брату твојему Нахору:

22:21  Уза првенца и Вуза брата му, и Камуила, оца Аврамова,

22:22  И Хазада и Азава и Фалдеса и Јелдафа и Ватуила.

22:23  А Ватуило роди Ревеку. Осам их роди Мелха Нахору брату Аврамову.

22:24  И иноча његова, по имену Ревма, роди и она Тавека и Гама и Тохоса и Моха.

Chapter 23

23:1  А поживје Сара сто и двадесет и седам година; то су године вијека Сарина;

23:2  И умрије Сара у Киријат-Арви, а то је Хеврон, у земљи Хананској. И дође Аврам да ожали Сару и оплаче.

23:3  А кад уста Аврам од мртваца својега, рече синовима Хетовијем говорећи:

23:4  Странац сам и дошљак код вас; дајте ми да имам гроб код вас да погребем мртваца својега испред очију својих.

23:5  А синови Хетови одговорише Авраму говорећи му:

23:6  Чуј нас, господару; ти си кнез од Бога међу нама; у најбољем гробу нашем погреби мртваца својега; нико између нас неће ти затворити гроба својега да не погребеш мртваца својега.

23:7  Тада уста Аврам и поклони се народу земље оне, синовима Хетовијем;

23:8  И рече им говорећи: ако хоћете да погребем мртваца својега испред очију својих, послушајте ме, и говорите за мене Ефрону сину Сарову,

23:9  Нека ми да пећину у Макпели, која је накрај њиве његове; за новце нека ми је да међу вама колико вриједи, да имам гроб.

23:10  А Ефрон сјеђаше усред синова Хетовијех. Па рече Ефрон Хетејин Авраму пред синовима Хетовијем, који слушаху, пред свијем који улажаху на врата града његова, говорећи:

23:11  Не, господару; чуј ме: поклањам ти њиву, и пећину код ње поклањам ти; пред синовима народа својега поклањем ти је, погреби мртваца својега.

23:12  А Аврам се поклони народу земље оне,

23:13  И рече Ефрону пред народом земље оне говорећи: ако си вољан чуј ме; да ти дам шта вриједи њива, узми од мене, па ћу онда погрепсти мртваца својега ондје.

23:14  А Ефрон одговори Авраму говорећи му:

23:15  Господару, чуј ме; земља вриједи четири стотине сикала сребра између мене и тебе; шта је то? само ти погреби мртваца својега.

23:16  А Аврам чувши Ефрона измјери му сребро, које рече пред синовима Хетовијем, четири стотине сикала сребра, како су ишли међу трговцима.

23:17  И њива Ефронова у Макпели према Мамрији, њива с пећином која је на њој, и сва дрвета на њиви и по међи њезиној унаоколо,

23:18  Поста Аврамова пред синовима Хетовијем, пред свјема који улазе на врата града онога.

23:19  Потом погребе Аврам Сару жену своју у пећини на њиви Макпели према Мамрији, а то је Хеврон, у земљи Хананској.

23:20  И потврдише синови Хетови њиву и пећину на њој Авраму да има гроб.

Chapter 24

24:1  А Аврам бјеше стар и временит, и Господ бјеше благословио Аврама у свему;

24:2  И рече Аврам слузи својему најстаријему у кући својој, који бјеше над свијем добром његовијем: метни руку своју под стегно моје,

24:3  Да те закунем Господом Богом небеским и Богом земаљским да нећеш довести жене сину мојему између кћери овијех Хананеја, међу којима живим;

24:4  Него да ћеш отићи у земљу моју и у род мој и довести жену сину мојему Исаку.

24:5  А слуга му рече: и ако дјевојка не хтједбуде поћи са мном у ову земљу; хоћу ли одвести сина твојега у земљу из које си се иселио?

24:6  А Аврам му рече: пази да не одведеш сина мојега онамо.

24:7  Господ Бог небески, који ме је узео из дома оца мојега и из земље рода мојега, и који ми је рекао и заклео ми се говорећи: сјемену ћу твојему дати земљу ову, он ће послати анђела својега пред тобом да доведеш жену сину мојему оданде.

24:8  Ако ли дјевојка не хтједбуде поћи с тобом, онда да ти је проста заклетва моја; само сина мојега немој одвести онамо.

24:9  И метну слуга руку своју под стегно Авраму господару својему, и закле му се за ово.

24:10  Тада слуга узе десет камила између камила господара својега да иде, јер све благо господара његова бјеше под његовом руком; и отишав дође у Месопотамију до града Нахорова.

24:11  И пусти камиле да полијежу иза града код студенца пред вече кад излазе грађанке да захватају воде;

24:12  И рече: Господе Боже господара мојега Аврама, дај ми срећу данас и учини милост господару мојему Авраму.

24:13  Ево, ја ћу стајати код овога студенца, а грађанке ће доћи да захватају воде.

24:14  Којој дјевојци речем: нагни крчаг свој да се напијем, а она рече: на пиј, и камиле ћу ти напојити; дај то да буде она коју си намијенио слузи својему Исаку; и по томе да познам да си учинио милост господару мојему.

24:15  И он још не изговори, а то Ревека, кћи Ватуила сина Мелхе жене Нахора брата Аврамова, дође с крчагом на рамену.

24:16  И бјеше врло лијепа, још дјевојка, још је човјек не бјеше познао. Она сиђе на извор, и наточи крчаг, и пође;

24:17  А слуга искочи пред њу, и рече; дај ми да се напијем мало воде из крчага твојега.

24:18  А она рече: на пиј, господару. И брже спусти крчаг на руку своју, и напоји га.

24:19  И кад га напоји, рече: и камилама ћу твојим налити нека се напију.

24:20  И брже изручи крчаг свој у појило, па опет отрча на студенац да налије, и нали свијем камилама његовијем.

24:21  А човјек јој се дивљаше, и ћуташе, неће ли познати је ли Господ дао срећу путу његову или није.

24:22  А кад се камиле напише, извади човјек златну гривну од по сикла и метну јој око чела, и двије наруквице метну јој на руке од десет сикала злата.

24:23  И рече: чија си кћи? кажи ми. Има ли у кући оца твојега мјеста за нас да преноћимо?

24:24  А она му рече: ја сам кћи Ватуила сина Мелшина, којега роди Нахору.

24:25  Још рече: има у нас много сламе и пиће и мјеста за ноћиште.

24:26  Тада човјек савивши се поклони се Господу,

24:27  И рече: благословен да је Господ Бог господара мојега Аврама, што не остави милости своје и вјере своје према господару мојем, и путем доведе ме Господ у дом родбине господара мојега.

24:28  А дјевојка отрча и све ово каза у дому матере своје.

24:29  А Ревека имаше брата, којему име бјеше Лаван; и истрча Лаван к човјеку на студенац,

24:30  Како видје гривну и наруквице на рукама сестре своје и чу гдје Ревека сестра му рече: тако ми каза човјек; дође к човјеку; а он стајаше код камила на студенцу.

24:31  И рече: ходи, који си благословен од Господа; што би стајао напољу? спремио сам кућу, има мјеста и за камиле.

24:32  И доведе човјека у кућу, и растовари камиле; и додаше сламе и пиће камилама, и донесоше воде за ноге њему и људима што бијаху с њим;

24:33  И поставише му да једе; али он рече: нећу јести докле не кажем ствар своју. А Лаван му рече: говори.

24:34  Тада рече: ја сам слуга Аврамов.

24:35  А Господ је благословио господара мојега веома, те је постао велик, и дао му је оваца и говеда, и сребра и злата, и слуга и слушкиња, и камила и магараца.

24:36  И још Сара жена господара мојега роди сина господару мојему у старости његовој, и он му даде све што има.

24:37  А мене закле господар мој говорећи: немој довести сину мојему жене између кћери овијех Хананеја, међу којима живим;

24:38  Него иди у дом оца мојега и у род мој, да доведеш жену сину мојему.

24:39  А ја рекох господару својему: може бити да дјевојка неће хтјети поћи са мном.

24:40  А он ми рече: Господ, по чијој вољи свагда живљах, послаће анђела својега с тобом, и даће срећу твојему путу да доведеш жену сину мојему од рода мојега, из дома оца мојега.

24:41  Онда ће ти бити проста заклетва моја, кад отидеш у род мој; ако ти је и не даду, опет ће ти бити проста заклетва моја.

24:42  И кад дођох данас на студенац, рекох: Господе Боже господара мојега Аврама, ако си дао срећу путу мојему, којим идем,

24:43  Ево, ја ћу стајати код студенца: која дјевојка дође да захвати воде, и ја јој кажем: дај ми да се напијем мало воде из крчага твојега,

24:44  А она ми одговори: и ти пиј и камилама ћу твојим налити; то нека буде жена коју је намијенио Господ сину господара мојега.

24:45  Ја још не изговорих у срцу својем, а дође Ревека с крчагом на рамену, и сишавши на извор захвати; и ја јој рекох: дај ми да се напијем.

24:46  А она брже спустивши са себе крчаг рече: на пиј, и камиле ћу ти напојити. И кад се напих, напоји и камиле моје.

24:47  И запитах је говорећи: чија си кћи? а она одговори: ја сам кћи Ватуила сина Нахорова, којега му роди Мелха. Тада јој метнух гривну око чела и наруквице на руке;

24:48  И падох и поклоних се Господу, и захвалих Господу Богу господара мојега Аврама, што ме доведе правијем путем да нађем кћер брата господара својега за сина његова.

24:49  Ако ћете дакле учинити љубав и вјеру господару мојему, кажите ми; ако ли нећете, кажите ми, да идем на десно или на лијево.

24:50  А Лаван и Ватуило одговарајући рекоше: од Господа је ово дошло; ми ти не можемо казати ни зло ни добро.

24:51  Ето, Ревека је у твојој власти, узми је па иди, и нека буде жена сину твојега господара, као што каза Господ.

24:52  А кад чу слуга Аврамов ријечи њихове, поклони се Господу до земље;

24:53  И извади закладе сребрне и златне и хаљине, и даде Ревеци; такођер и брату њезину и матери њезиној даде дарове.

24:54  Потом једоше и пише он и људи који бијаху с њим, и преноћише. А кад ујутру усташе, рече слуга: пустите ме господару мојему.

24:55  А брат и мати њезина рекоше: нека остане дјевојка код нас који дан, барем десет дана, па онда нека иде.

24:56  А он им рече: немојте ме задржавати, кад је Господ дао срећу мојему путу; пустите ме да идем господару својему.

24:57  Тада рекоше: да зовемо дјевојку, и упитамо шта она вели.

24:58  И дозваше Ревеку и рекоше јој: хоћеш ићи с овијем човјеком? А она одговори: хоћу.

24:59  И пустише Ревеку сестру своју и дојкињу њезину са слугом Аврамовијем и људима његовијем.

24:60  И благословише Ревеку и рекоше јој: сестро наша, да се намножиш на тисуће тисућа, и сјеме твоје да наслиједи врата својих непријатеља!

24:61  И подиже се Ревека с дјевојкама својим, и посједаше на камиле, и пођоше с човјеком; и слуга узев Ревеку отиде.

24:62  А Исак иђаше враћајући се од студенца живога који ме види (јер живљаше у јужном крају);

24:63  А бјеше изашао Исак у поље пред вече да се помоли Богу; и подигав очи своје угледа камиле гдје иду.

24:64  И Ревека подигавши очи своје угледа Исака, те скочи с камиле,

24:65  И рече слузи: ко је онај човјек што иде преко поља пред нас? А слуга рече: оно је господар мој. И она узе покривало и покри лице.

24:66  И приповједи слуга Исаку све што је свршио.

24:67  И одведе је Исак у шатор Саре матере своје; и узе Ревеку, и она му поста жена, и омиље му. И Исак се утјеши за матером својом.

Chapter 25

25:1  А Аврам узе другу жену, по имену Хетуру.

25:2  И она му роди Зомрана и Јоксана и Мадана и Мадијама и Јесвока и Соијена.

25:3  А Јоксан роди Савана и Дедана. А Деданови синови бише Асурим и Латусим и Лаомим.

25:4  А синови Мадијамови: Ефар и Афир и Енох и Авида и Елдага. Сви бјеху дјеца Хетурина.

25:5  А Аврам даде све што имаше Исаку;

25:6  А синовима својих иноча даде Аврам даре, и оправи их од Исака сина својега још за живота својега на исток, у источни крај.

25:7  И вијека Аврамова што поживје бјеше сто и седамдесет и пет година.

25:8  И онемоћав умрије Аврам у доброј старости, сит живота, и би прибран к роду својему.

25:9  И погребоше га Исак и Исмаило у пећини Макпелској на њиви Ефрона сина Сара Хетејина, која је према Мамрији;

25:10  На њиви коју купи Аврам од синова Хетовијех, ондје је погребен Аврам са Саром женом својом.

25:11  И по смрти Аврамовој благослови Бог Исака сина његова; а Исак живљаше код студенца живога који ме види.

25:12  А ово је племе Исмаила сина Аврамова, којега роди Авраму Агара Мисирка робиња Сарина,

25:13  И ово су имена синова Исмаиловијех, како се зваху у племенима својим; првенац Исмаилов Навајот, па Кидар и Навдеило и Масам,

25:14  И Масма и Дума и Маса,

25:15  И Хадар и Теман и Јетур и Нафес и Кедма.

25:16  То су синови Исмаилови, и то су им имена по селима и градовима њиховијем, дванаест кнезова над својим народима.

25:17  А године су вијека Исмаилова сто и тридесет и седам година. Послије онемоћав умрије, и би прибран к роду својему.

25:18  И живљаху од Евилата до Сура према Мисиру, како се иде у Асирију; и допаде му према свој браћи својој да живи.

25:19  А ово је племе Исака сина Аврамова: Аврам роди Исака;

25:20  А Исаку бјеше четрдесет година кад се ожени Ревеком, кћерју Ватуила Сирина из Месопотамије, сестром Лавана Сирина.

25:21  И Исак се мољаше Господу за жену своју, јер бјеше нероткиња; и умоли Господа, те затрудње Ревека жена његова.

25:22  Али удараху једно о друго дјеца у утроби њезиној, те рече: ако је тако, на што сам? И отиде да пита Господа.

25:23  А Господ јој рече: два су племена у утроби твојој, и два ће народа изаћи из тебе; и један ће народ бити јачи од другога народа, и већи ће служити мањему.

25:24  И кад дође вријеме да роди, а то близанци у утроби њезиној.

25:25  И први изађе црвен, сав као руно рутав, и надјеше му име Исав.

25:26  А послије изађе брат му, држећи руком за пету Исава; и надјеше му име Јаков. А бјеше Исаку шездесет година, кад их роди Ревека.

25:27  И дјеца одрастоше, и Исав поста ловац и ратар, а Јаков бјеше човјек кротак и бављаше се у шаторима.

25:28  И Исак миловаше Исава, јер радо јеђаше лова његова; а Ревека миловаше Јакова.

25:29  Једном Јаков скуха јело, а Исав дође из поља уморан.

25:30  И рече Исав Јакову: дај ми да једем тога јела црвенога, јер сам уморан. Отуда се прозва Едом.

25:31  А Јаков му рече: продај ми данас првенаштво своје.

25:32  А Исав одговори: ево, хоћу да умрем, па што ће ми првенаштво?

25:33  А Јаков рече: закуни ми се данас. И он му се закле; тако продаде своје првенаштво Јакову.

25:34  И Јаков даде Исаву хљеба и скуханога лећа, и он се наједе и напи, па уста и отиде. Тако Исав није марио за првенаштво своје.

Chapter 26

26:1  Али наста глад у земљи сврх прве глади која бјеше за времена Аврамова; и Исак отиде к Авимелеху цару Филистејском у Герар.

26:2  И јави му се Господ и рече: немој ићи у Мисир, него сједи у земљи коју ћу ти казати.

26:3  Сједи у тој земљи, и ја ћу бити с тобом, и благословићу те; јер ћу теби и сјемену твојему дати све ове земље, и потврдићу заклетву, којом сам се заклео Авраму оцу твојему.

26:4  И умножићу сјеме твоје да га буде као звијезда на небу, и даћу сјемену твојему све ове земље; и у сјемену твојем благословиће се сви народи на земљи.

26:5  Зато што је Аврам слушао глас мој и чувао наредбу моју, заповјести моје и правила моја и законе моје.

26:6  И оста Исак у Герару.

26:7  А људи у мјесту оном питаху за жену његову, а он говораше: сестра ми је. Јер се бојаше казати: жена ми је; да ме, вели, не убију ови људи ради Ревеке, јер је лијепа.

26:8  И кад проведе много времена ондје, догоди се, те погледа Авимелех цар Филистејски с прозора, и видје Исака гдје се шали с Ревеком женом својом.

26:9  И дозва Авимелех Исака и рече: та то ти је жена; како си казао: сестра ми је? А Исак му одговори: рекох: да не погинем с ње.

26:10  А Авимелех рече: шта си нам учинио? Лако је могао ко од народа овога лећи с твојом женом, те би нас ти увалио у гријех.

26:11  И заповједи Авимелех свему народу својему говорећи: ко се дотакне овога човјека или жене његове, погинуће.

26:12  И Исак стаде сијати у оној земљи, и доби оне године по сто, тако га благослови Господ.

26:13  И обогати се човјек, и напредоваше све већма, те поста силан.

26:14  И имаше оваца и говеда и много слуга; а Филистеји му завиђаху,

26:15  Па све студенце које бјеху ископале слуге оца његова за времена Аврама оца његова заронише Филистеји, и засуше их земљом.

26:16  И Авимелех рече Исаку: иди од нас, јер си постао силнији од нас.

26:17  И Исак отиде оданде, и разапе шаторе у долини Герарској, и настани се ондје.

26:18  И стаде Исак откопавати студенце, који бјеху ископани за времена Аврама оца његова, и које заронише Филистеји по смрти Аврамовој; и прозва их именима која им бјеше надио отац његов.

26:19  И копајући слуге Исакове у оном долу нађоше студенац живе воде.

26:20  Али се свадише пастири Герарски с пастирима Исаковим говорећи: наша је вода. И надједе име оном студенцу Есек, јер се свадише с њим.

26:21  Послије ископаше други студенац, па се и око њега свадише, зато га назва Ситна.

26:22  Тада се подиже оданде, и ископа други студенац, и око њега не би свађе; зато га назва Реховот, говорећи: сад нам даде Господ простора да растемо у овој земљи.

26:23  И отиде оданде горе у Вирсавеју.

26:24  И исту ноћ јави му се Господ, и рече: ја сам Бог Аврама оца твојега. Не бој се, јер сам ја с тобом, и благословићу те и умножићу сјеме твоје Аврама ради слуге својега.

26:25  И начини ондје жртвеник, и призва име Господње; и ондје разапе шатор свој; и слуге Исакове ископаше ондје студенац.

26:26  И дође к њему Авимелех из Герара с Охозатом пријатељем својим и с Филохом војводом својим.

26:27  А Исак им рече: што сте дошли к мени, кад мрзите на ме и отјерасте ме од себе?

26:28  А они рекоше: видјесмо заиста да је Господ с тобом, па рекосмо: нека буде заклетва између нас, између нас и тебе; хајде да ухватимо вјеру с тобом:

26:29  Да нам не чиниш зла, као што се ми тебе не дотакосмо и као што ми теби само добро чинисмо, и пустисмо те да идеш на миру, и ето си благословен од Господа.

26:30  Тада их он угости; те једоше и пише.

26:31  А сјутрадан уставши рано, заклеше се један другоме, и отпусти их Исак и отидоше од њега с миром.

26:32  Исти дан дошавши слуге Исакове казаше му за студенац који ископаше, и рекоше му: нађосмо воду.

26:33  И назва га Савеја; отуда се зове град онај Вирсавеја до данашњега дана.

26:34  А кад би Исаву четрдесет година, узе за жену Јудиту кћер Веоха Хетејина, и Васемату кћер Елона Хетејина.

26:35  И оне задаваху много јада Исаку и Ревеци.

Chapter 27

27:1  Кад Исак остарје и очи му потамњеше, те не виђаше, дозва Исава старијега сина својега, и рече му: сине! А он одговори: ево ме.

27:2  Тада рече: ево остарио сам, не знам кад ћу умријети;

27:3  Узми оружје своје, тул и лук, и изиди у планину, те ми улови лова;

27:4  И зготиви ми јело по мојој вољи, и донеси ми да једем, па да те благослови душа моја док нијесам умро.

27:5  А Ревека чу шта Исак рече сину својему Исаву. И Исав отиде у планину да улови лова и донесе.

27:6  А Ревека рече Јакову сину својему говорећи: гле, чух оца твојега, гдје бесједи с Исавом братом твојим и рече:

27:7  Донеси ми лова, и зготови јело да једем, па да те благословим пред Господом док нијесам умро.

27:8  Него сада, сине, послушај ме што ћу ти казати.

27:9  Иди сада к стаду и донеси два добра јарета, да зготовим оцу твојему јело од њих, како радо једе.

27:10  Па ћеш унијети оцу да једе и да те благослови док није умро.

27:11  А Јаков рече Ревеци матери својој: али је Исав брат мој рутав, а ја сам гладак;

27:12  Може ме опипати отац, па ће се осјетити да сам га хтио преварити, те ћу навући на се проклетство мјесто благослова.

27:13  А мати му рече: нека проклетство твоје, сине, падне на мене; само ме послушај, и иди и донеси ми.

27:14  Тада отишав узе и донесе матери својој; а мати његова зготови јело како јеђаше радо отац његов.

27:15  Па онда узе Ревека најљепше хаљине старијега сина својега, које бијаху у ње код куће, и обуче Јакова млађега сина својега.

27:16  И јарећим кожицама обложи му руке и врат гдје бјеше гладак.

27:17  И даде Јакову сину својему у руке јело и хљеб што зготови.

27:18  А он уђе к оцу својему и рече: оче. А он одговори: ево ме; који си ти, сине?

27:19  И Јаков рече оцу својему: ја, Исав твој првенац; учинио сам како си ми рекао; дигни се, посади се да једеш лова мојега, па да ме благослови душа твоја.

27:20  А Исак рече сину својему: кад брже нађе, сине? А он рече: Господ Бог твој даде, те изађе преда ме.

27:21  Тада рече Исак Јакову: ходи ближе, сине да те опипам јеси ли син мој Исав или не.

27:22  И приступи Јаков к Исаку оцу својему, а он га опипа, па рече: глас је Јаковљев, али руке су Исавове.

27:23  И не позна га, јер му руке бјеху као у Исава брата његова рутаве; зато га благослови;

27:24  И рече му: јеси ли ти син мој Исав? А он одговори: ја сам.

27:25  Тада рече: а ти дај сине, да једем лова твојега, па да те благослови душа моја. И даде му, те једе; па му донесе и вина, те пи.

27:26  Потом Исак отац његов рече му: ходи сине, цјелуј ме.

27:27  И он приступи и цјелива га; а Исак осјети мирис од хаљина његовијех, и благослови га говорећи: гле, мирис сина мојега као мирис од поља које благослови Господ.

27:28  Бог ти дао росе небеске, и добре земље и пшенице и вина изобила!

27:29  Народи ти служили и племена ти се клањала! Био господар браћи својој и клањали ти се синови матере твоје! Проклет био који тебе успроклиње а благословен који тебе узблагосиља!

27:30  А кад Исак благослови Јакова, и Јаков отиде испред Исака оца својега, у тај час дође Исав брат његов из лова.

27:31  Па зготови и он јело и унесе оцу својему, и рече му: устани, оче, да једеш што ти је син уловио, па да ме благослови душа твоја.

27:32  А Исак отац његов рече му: ко си ти? А он рече: ја, син твој, првенац твој Исав.

27:33  Тада се препаде Исак, и рече: ко? да гдје је онај који улови и донесе ми лова, и од свега једох прије него ти дође, и благослових га? он ће и остати благословен.

27:34  А кад чу Исав ријечи оца својега, вриште иза гласа и ожалости се веома, и рече оцу својему: благослови и мене, оче.

27:35  А он му рече: дође брат твој с пријеваром, и однесе твој благослов.

27:36  А Исав рече: право је што му је име Јаков, јер ме већ другом превари. Првенаштво ми узе, па ето сада ми узе и благослов. Потом рече: нијеси ли и мени оставио благослов?

27:37  А Исак одговори, и рече Исав: ето сам га поставио теби за господара; и сву браћу његову дадох му да му буду слуге; пшеницом и вином укријепих га; па шта бих сада теби учинио, сине?

27:38  И Исав рече оцу својему: еда ли је само један благослов у тебе, оче? благослови и мене, оче. И стаде иза гласа плакати Исав.

27:39  А Исак отац његов одговарајући рече му: ево, стан ће ти бити на родној земљи и роси небеској озго.

27:40  Али ћеш живјети од мача својега, и брату ћеш својему служити; али ће доћи вријеме, те ћеш пошто се наплачеш скршити јарам његов с врата својега.

27:41  И Исав омрзе љуто на Јакова ради благослова, којим га благослови отац, и говораше у срцу својем: близу су жалосни дани оца мојега, тада ћу убити Јакова брата својега.

27:42  И казаше Ревеци ријечи Исава сина њезина старијега, а она пославши дозва Јакова млађега сина својега, и рече му: гле, Исав брат твој тјеши се тијем што хоће да те убије.

27:43  Него, сине, послушај што ћу ти казати; устани и бјежи к Лавану брату мојему у Харан.

27:44  И остани код њега неко вријеме докле прође срдња брата твојега,

27:45  Докле се гњев брата твојега одврати од тебе, те заборави што си му учинио; а онда ћу ја послати да те доведу оданде. Зашто бих остала без обојице вас у један дан?

27:46  А Исаку рече Ревека: омрзао ми је живот ради овијех Хетејака. Ако се Јаков ожени Хетејком, каком између кћери ове земље, да што ми живот?

Chapter 28

28:1  Тада Исак дозва Јакова, и благослови га, и заповједи му и рече: немој да се ожениш којом између кћери Хананејских.

28:2  Устани, иди у Падан-Арам у дом Ватуила оца матере своје, и оданде се ожени између кћери Лавана ујака својега.

28:3  А Бог свемогући да те благослови, и да ти да велику породицу и умножи те, да од тебе постане мноштво народа,

28:4  И да ти да благослов Аврамов, теби и сјемену твојему с тобом, да наслиједиш земљу у којој си дошљак, коју Бог даде Авраму.

28:5  Тако оправи Исак Јакова, и он пође у Падан-Арам к Лавану сину Ватуила Сирина, брату Ревеке матере Јаковљеве и Исавове.

28:6  А Исав видје гдје Исак благослови Јакова и оправи га у Падан-Арам да се оданде ожени, и гдје благосиљајући га заповједи му и рече: немој да се ожениш којом између кћери Хананејских,

28:7  И гдје Јаков послуша оца својега и матер своју, и отиде у Падан-Арам;

28:8  И видје Исав да кћери Хананејске нијесу по вољи Исаку оцу његову.

28:9  Па отиде Исав к Исмаилу, и узе за жену преко жена својих Маелету, кћер Исмаила сина Аврамова, сестру Навајотову.

28:10  А Јаков отиде од Вирсавеје идући у Харан.

28:11  И дође на једно мјесто, и ондје заноћи, јер сунце бјеше зашло; и узе камен на оном мјесту, и метну га себи под главу, и заспа на оном мјесту.

28:12  И усни, а то љестве стајаху на земљи а врхом тицаху у небо, и гле, анђели Божји по њима се пењаху и слажаху;

28:13  И гле, на врху стајаше Господ, и рече: ја сам Господ Бог Аврама оца твојега и Бог Исаков; ту земљу на којој спаваш теби ћу дати и сјемену твојему;

28:14  И сјемена ће твојега бити као праха на земљи, те ћеш се раширити на запад и на исток и на сјевер и на југ, и сви народи на земљи благословиће се у теби и у сјемену твојем.

28:15  И ево, ја сам с тобом, и чуваћу те куда год пођеш, и довешћу те натраг у ову земљу, јер те нећу оставити докле год не учиним што ти рекох.

28:16  А кад се Јаков пробуди од сна, рече: зацијело је Господ на овом мјесту; а ја не знах.

28:17  И уплаши се, и рече: како је страшно мјесто ово! овдје је доиста кућа Божја, и ово су врата небеска.

28:18  И уста Јаков ујутру рано, и узе камен што бјеше метнуо себи под главу, и утврди га за спомен и прели га уљем.

28:19  И прозва оно мјесто Ветиљ, а пређе бјеше име ономе граду Луз.

28:20  И учини Јаков завјет, говорећи: ако Бог буде са мном и сачува ме на путу којим идем и да ми хљеба да једем и одијела да се облачим,

28:21  И ако се вратим на миру у дом оца својега, Господ ће ми бити Бог;

28:22  А камен овај који утврдих за спомен биће дом Божји; и што ми год даш, од свега ћу десето дати теби.

Chapter 29

29:1  Тада се подиже Јаков и отиде у земљу источну.

29:2  И обзирући се угледа студенац у пољу; и гле, три стада оваца лежаху код њега, јер се на оном студенцу појаху стада, а велики камен бијаше студенцу на вратима.

29:3  Ондје се скупљаху сва стада, те пастири одваљиваху камен с врата студенцу и појаху стада, и послије опет приваљиваху камен на врата студенцу на његово мјесто.

29:4  И Јаков им рече: браћо, одакле сте? Рекоше: из Харана смо.

29:5  А он им рече: познајете ли Лавана сина Нахорова? Они рекоше: познајемо.

29:6  Он им рече: је ли здрав? Рекоше: јест, и ево Рахиље кћери његове, гдје иде са стадом.

29:7  И он рече: ето још је рано, нити је вријеме враћати стоку; напојте стоку па идите и пасите је.

29:8  А они рекоше: не можемо, докле се не скупе сва стада, да одвалимо камен с врата студенцу, онда ћемо напојити стоку.

29:9  Док он још говораше с њима, дође Рахиља са стадом оца својега, јер она пасијаше овце.

29:10  А кад Јаков видје Рахиљу кћер Лавана ујака својега, и стадо Лавана ујака својега, приступи Јаков и одвали камен студенцу с врата, и напоји стадо Лавана ујака својега.

29:11  И пољуби Јаков Рахиљу, и повикавши заплака се.

29:12  И каза се Јаков Рахиљи да је род оцу њезину и да је син Ревечин; а она отрча те јави оцу својему.

29:13  А кад Лаван чу за Јакова сина сестре своје, истрча му на сусрет, и загрли га и пољуби, и уведе у своју кућу. И он приповједи Лавану све ово.

29:14  А Лаван му рече: та ти си кост моја и тијело моје. И оста код њега цио мјесец дана.

29:15  Тада рече Лаван Јакову: зар бадава да ми служиш, што си ми род? Кажи ми шта ће ти бити плата?

29:16  А Лаван имаше двије кћери: старијој бјеше име Лија, а млађој Рахиља.

29:17  И у Лије бјеху кварне очи, а Рахиља бјеше лијепа стаса и лијепа лица.

29:18  И Јакову омиље Рахиља, те рече: служићу ти седам година за Рахиљу, млађу кћер твоју.

29:19  А Лаван му рече: боље теби да је дам него другом; остани код мене.

29:20  И отслужи Јаков за Рахиљу седам година, и учинише му се као неколико дана, јер је љубљаше.

29:21  И рече Јаков Лавану: дај ми жену, јер ми се наврши вријеме, да легнем с њом.

29:22  И сазва Лаван све људе из онога мјеста и учини гозбу.

29:23  А увече узе Лију кћер своју и уведе је к Јакову, и он леже с њом.

29:24  И Лаван даде Зелфу робињу своју Лији кћери својој да јој буде робиња.

29:25  А кад би ујутру, гле, оно бјеше Лија; те рече Јаков Лавану: шта си ми то учинио? не служим ли за Рахиљу код тебе? зашто си ме преварио?

29:26  А Лаван му рече: не бива у нашем мјесту да се уда млађа прије старије.

29:27  Наврши недјељу дана с том, па ћемо ти дати и другу за службу што ћеш служити код мене још седам година других.

29:28  Јаков учини тако, и наврши с њом недјељу дана, па му даде Лаван Рахиљу кћер своју за жену.

29:29  И даде Лаван Рахиљи кћери својој робињу своју Валу да јој буде робиња.

29:30  И тако леже Јаков с Рахиљом; и вољаше Рахиљу него Лију, и стаде служити код Лавана још седам других година.

29:31  А Господ видећи да Јаков не мари за Лију, отвори њојзи материцу, а Рахиља оста нероткиња.

29:32  И Лија затрудње, и роди сина, и надједе му име Рувим, говорећи: Господ погледа на јаде моје, сада ће ме љубити муж мој.

29:33  И опет затрудње, и роди сина и рече: Господ чу да сам презрена, па ми даде и овога. И надједе му име Симеун.

29:34  И опет затрудње, и роди сина, и рече: да ако се сада већ приљуби к мени муж мој, кад му родих три сина. Зато му надјеше име Левије.

29:35  И затрудње опет, и роди сина, и рече: сада ћу хвалити Господа. Зато му надједе име Јуда; и преста рађати.

Chapter 30

30:1  А Рахиља видјевши гдје не рађа дјеце Јакову, позавидје сестри својој; и рече Јакову: дај ми дјеце, или ћу умријети.

30:2  А Јаков се расрди на Рахиљу, и рече: зар сам ја а не Бог који ти не да порода?

30:3  А она рече: ето робиње моје Вале, лези с њом, нека роди на мојим кољенима, па ћу и ја имати дјеце од ње.

30:4  И даде му Валу робињу своју за жену, и Јаков леже с њом.

30:5  И затрудње Вала, и роди Јакову сина.

30:6  А Рахиља рече: Господ ми је судио и чуо глас мој, те ми даде сина. Зато му надједе име Дан.

30:7  И Вала робиња Рахиљина затрудње опет, и роди другога сина Јакову;

30:8  А Рахиља рече: борах се жестоко са сестром својом, али одољех. И надједе му име Нефталим.

30:9  А Лија видјевши гдје преста рађати узе Зелфу робињу своју и даде је Јакову за жену.

30:10  И роди Зелфа робиња Лијина Јакову сина;

30:11  И Лија рече: дође чета. И надједе му име Гад.

30:12  Опет роди Зелфа робиња Лијина другога сина Јакову;

30:13  И рече Лија: благо мени, јер ће ме блаженом звати жене. Зато му надједе име Асир.

30:14  А Рувим изиде у вријеме жетве пшеничне и нађе мандрагору у пољу, и донесе је Лији матери својој. А Рахиља рече Лији: дај ми мандрагору сина својега.

30:15  А она јој рече: мало ли ти је што си ми узела мужа? хоћеш да ми узмеш и мандрагору сина мојега? А Рахиља јој рече: нека ноћас спава с тобом за мандрагору сина твојега.

30:16  И увече кад се Јаков враћаше из поља, изиде му Лија на сусрет и рече: спаваћеш код мене, јер те купих за мандрагору сина својега. И спава код ње ону ноћ.

30:17  А Бог услиши Лију, те она затрудње, и роди Јакову петога сина.

30:18  И рече Лија: Господ ми даде плату моју што дадох робињу своју мужу својему. И надједе му име Исахар.

30:19  И затрудње Лија опет, и роди Јакову шестога сина;

30:20  И рече Лија: дарива ме Господ даром добријем; да ако се сада већ приљуби к мени муж мој, јер му родих шест синова. Зато му надједе име Завулон.

30:21  Најпослије роди кћер, и надједе јој има Дина.

30:22  Али се Господ опомену Рахиље; и услишив је отвори јој материцу;

30:23  И затрудње, и роди сина, и рече: узе Бог срамоту моју.

30:24  И надједе му име Јосиф, говорећи: нека ми дода Господ још једнога сина.

30:25  А кад Рахиља роди Јосифа, рече Јаков Лавану: пусти ме да идем у своје мјесто и у своју земљу.

30:26  Дај ми жене моје, за које сам ти служио, и дјецу моју, да идем, јер знаш како сам ти служио.

30:27  А Лаван му рече: немој, ако сам нашао милост пред тобом; видим да ме је благословио Господ тебе ради.

30:28  И још рече: ишти колико хоћеш плате, и ја ћу ти дати.

30:29  А Јаков му одговори: ти знаш како сам ти служио и каква ти је стока постала код мене.

30:30  Јер је мало било што си имао докле ја не дођох; али се умножи веома, јер те Господ благослови кад ја дођох. Па кад ћу и ја тако себи кућу кућити?

30:31  И рече му Лаван: шта хоћеш да ти дам? А Јаков одговори: не треба ништа да ми даш; него ћу ти опет пасти стоку и чувати, ако ћеш ми учити ово:

30:32  Да зађем данас по свој стоци твојој, и одлучим све што је шарено и с биљегом, и све што је црно између оваца, и што је с биљегом и шарено између коза, па што послије буде тако, оно да ми је плата.

30:33  Тако ће ми се послије посвједочити правда моја пред тобом кад дођеш да видиш заслугу моју: што год не буде шарено ни с биљегом ни црно између оваца и коза у мене, биће крадено.

30:34  А Лаван рече: ето, нека буде како си казао.

30:35  И одлучи Лаван исти дан јарце с биљегом и шарене и све козе с биљегом и шарене, и све на чем бијаше што бијело, и све црно између оваца, и предаде синовима својим.

30:36  И остави даљине три дана хода између себе и Јакова. И Јаков пасијаше осталу стоку Лаванову.

30:37  И узе Јаков зеленијех прутова тополовијех и љесковијех и кестеновијех, и нагули их до бјелине која бјеше на прутовима.

30:38  И меташе нагуљене прутове пред стоку у жљебове и корита кад долажаше стока да пије, да би се упаљивала кад дође да пије.

30:39  И упаљиваше се стока гледајући у прутове, и што се млађаше бијаше с биљегом, прутасто и шарено.

30:40  И Јаков одлучиваше млад, и обраћаше стадо Лаваново да гледа у шарене и у све црне; а своје стадо одвајаше и не обраћаше га према стаду Лаванову.

30:41  И кад се год упаљиваше стока рана, меташе Јаков прутове у корита пред очи стоци да би се упаљивала гледајући у прутове;

30:42  А кад се упаљиваше позна стока, не меташе; тако позне биваху Лаванове а ране Јаковљеве.

30:43  И тако се тај човјек обогати врло, те имаше много стоке и слуга и слушкиња и камила и магараца.

Chapter 31

31:1  А Јаков чу гдје синови Лаванови говоре: Јаков узе све што бјеше нашега оца, и од онога што бјеше нашега оца стече све ово благо.

31:2  И видје Јаков гдје лице Лаваново није према њему као прије.

31:3  И Господ рече Јакову: врати се у земљу отаца својих и у род свој, и ја ћу бити с тобом.

31:4  И послав Јаков дозва Рахиљу и Лију у поље к стаду својему.

31:5  И рече им: видим гдје лице оца вашега није према мени као прије; али је Бог оца мојега био са мном.

31:6  И ви знате да сам служио оцу вашему како сам год могао;

31:7  А отац ме је ваш варао и мијењао ми плату десет пута; али му Бог не даде да ме оштети;

31:8  Кад он рече: што буде шарено нека ти је плата, онда се младило све шарено; а кад рече: с биљегом што буде нека ти је плата, онда се младило све с биљегом.

31:9  Тако Бог узе стоку оцу вашему и даде је мени;

31:10  Јер кад се упаљиваше стока, подигох очи своје и видјех у сну, а то овнови и јарци што скачу на овце и козе бијаху шарени, с биљегама прутастим и коластим.

31:11  А анђео Господњи рече ми у сну: Јакове! А ја одговорих: ево ме.

31:12  А он рече: подигни сад очи своје и гледај, овнови и јарци што скачу на овце и козе, шарени су, с биљегама прутастим и коластим; јер видјех све што ти чини Лаван.

31:13  Ја сам Бог од Ветиља, гдје си прелио камен и учинио ми завјет; устани сада и иди из ове земље, и врати се на постојбину своју.

31:14  Тада одговори Рахиља и Лија, и рекоше му: еда ли још имамо какав дио и нашљедство у дому оца својега?

31:15  Није ли нас држао као туђинке кад нас је продао? па је још и наше новце једнако јео.

31:16  Јер све ово благо што узе Господ оцу нашему, наше је и наше дјеце. Зато чини све што ти је Господ казао.

31:17  И подиже се Јаков, и метну дјецу своју и жене своје на камиле;

31:18  И одведе сву стоку своју и све благо што бјеше стекао, стоку коју бјеше стекао у Падан-Араму, и пође к Исаку оцу својему у земљу Хананску.

31:19  А Лаван бјеше отишао да стриже овце своје; и Рахиља украде идоле оцу својему.

31:20  И Јаков отиде крадом од Лавана Сирина не јавивши му да хоће да иде.

31:21  И побјеже са свијем благом својим, и подиже се те пријеђе преко воде, и упути се ка гори Галаду.

31:22  А трећи дан јавише Лавану да је побјегао Јаков.

31:23  И узе са собом браћу своју, и пође за њим у потјеру, и за седам дана стиже га на гори Галаду.

31:24  Али Бог дође Лавану Сирину ноћу у сну, и рече му: чувај се да не говориш с Јаковом ни лијепо ни ружно.

31:25  И стиже Лаван Јакова; а Јаков бјеше разапео шатор свој на гори, па и Лаван такођер разапе свој с браћом својом на гори Галаду.

31:26  И Лаван рече Јакову: шта учини те крадом побјеже од мене и одведе кћери моје као на мач отете?

31:27  Зашто тајно побјеже и крадом отиде од мене? нити ми рече да те испратим с весељем и с пјесмама, с бубњима и гуслама?

31:28  Нити ми даде да изљубим синове своје и кћери своје? лудо си радио.

31:29  Могао бих вам досадити; али Бог оца вашега ноћас ми рече говорећи: чувај се да не говориш с Јаковом ни лијепо ни ружно.

31:30  Иди дакле кад си се тако ужелио куће оца својега; али зашто украде богове моје?

31:31  А Јаков одговори и рече: бојах се и мишљах: хоћеш силом отети кћери своје од мене.

31:32  А богове своје у кога нађеш, онај нека не живи више; пред нашом браћом тражи што је твоје у мене, па узми. Јер Јаков није знао да их је украла Рахиља.

31:33  И уђе Лаван у шатор Јаковљев и у шатор Лијин и у шатор двију робиња, и не нађе их; и изашав из шатора Лијина уђе у шатор Рахиљин.

31:34  А Рахиља узе идоле и сакри их под самар камиле своје и сједе озго; и Лаван пипаше по цијелом шатору, и не нађе.

31:35  А она рече оцу својему: немој се срдити, господару, што ти не могу устати, јер ми је што у жена бива. Тражив дакле не нађе идола својих.

31:36  И Јаков се расрди, и стаде корити Лавана, и говорећи рече му: шта сам учинио, шта сам скривио, те си ме тако жестоко тјерао?

31:37  Пипао си сав пртљаг мој, па шта си нашао из своје куће? дај овамо пред моју и своју браћу, нека расуде између нас двојице.

31:38  Ево двадесет година бијах код тебе: овце твоје и козе твоје не јаловише се, а овнова из стада твојега не једох.

31:39  Што би звијерје заклало нијесам ти доносио, сам сам подмиривао; од мене си искао што би ми било украдено дању или ноћу.

31:40  Дању ме убијаше врућина а ноћу мраз; и сан ми не падаше на очи.

31:41  Тако ми је био двадесет година у твојој кући; служио сам ти четрнаесет година за двије кћери твоје и шест година за стоку твоју, и плату си ми мијењао десет пута.

31:42  Да није Бог оца мојега, Бог Аврамов, и страх Исаков био са мном, би ме зацијело отпустио празна. Али је Бог видио невољу моју и труд руку мојих, па те укори ноћас.

31:43  А Лаван одговори Јакову и рече: ове су кћери моје кћери, и ови су синови моји синови, и ова стока моја стока, и што год видиш све је моје; па шта бих учинио данас кћерима својим или синовима њиховијем које родише?

31:44  Него хајде да ухватимо вјеру, ја и ти, да буде свједочанство између мене и тебе.

31:45  И Јаков узе камен и утврди га за спомен.

31:46  И рече Јаков браћи својој: накупите камења. И накупише камења и сложише на гомилу, и једоше на гомили.

31:47  И Лаван га назва Јегар-Сахадут, а Јаков га назва Галед.

31:48  И рече Лаван: ова гомила нека буде свједок између мене и тебе данас. Зато се прозва Галед.

31:49  А прозва се и Миспа, јер рече Лаван: нека Господ гледа између мене и тебе, кад не узможемо видјети један другога.

31:50  Ако уцвијелиш кћери моје и ако узмеш жене преко мојих кћери, неће човјек бити између нас, него гле Бог свједок између мене и тебе.

31:51  И још рече Лаван Јакову: гледај ову гомилу и гледај овај споменик, који подигох између себе и тебе.

31:52  Свједок је ова гомила и свједок је овај споменик: да ни ја нећу пријећи преко ове гомиле к теби ни ти к мени да нећеш пријећи преко ове гомиле и споменика овога на зло.

31:53  Бог Аврамов и богови Нахорови, богови оца њихова, нека суде међу нама. А Јаков се закле страхом оца својега Исака.

31:54  И Јаков принесе жртву на гори, и сазва браћу своју на вечеру; и једоше па ноћише на гори.

31:55  А ујутру рано уста Лаван, и изљуби своју унучад и кћери своје, и благослови их, па отиде, и врати се у своје мјесто.

Chapter 32

32:1  А Јаков отиде својим путем; и сретоше га анђели Божији;

32:2  А кад их угледа Јаков, рече: ово је око Божји. И прозва оно мјесто Маханаим.

32:3  И Јаков посла пред собом гласнике к Исаву брату својему у земљу Сир, крајину Едомску.

32:4  И заповједи им говорећи: овако кажите господару мојему Исаву: слуга твој Јаков овако каже: био сам дошљак код Лавана и бавио се досад.

32:5  А имам волова и магараца, оваца и слуга и слушкиња, и послах да јавим теби господару својему, еда бих нашао милост пред тобом.

32:6  И вратише се гласници к Јакову и рекоше му: идосмо до брата твојега Исава, и ето он ти иде на сусрет с четири стотине момака.

32:7  А Јаков се уплаши јако и забрину се; па раздијели своје људе и овце и говеда и камиле у двије чете.

32:8  И рече: ако Исав удари на једну чету и разбије је, да ако друга утече.

32:9  И рече Јаков: Боже оца мојега Аврама и Боже оца мојега Исака, Господе, који си ми казао: врати се у земљу своју и у род свој, и ја ћу ти бити добротвор!

32:10  Нијесам вриједан толике милости и толике вјере што си учинио слузи својему; јер само са штапом својим пријеђох преко Јордана, а сада сам господар од двије чете.

32:11  Избави ме из руке брата мојега, из руке Исавове, јер се бојим да не дође и убије мене и матер с дјецом.

32:12  А ти си казао: заиста ја ћу ти бити добротвор, и учинићу сјеме твоје да буде као пијеска морскога, који се не може избројити од множине.

32:13  И заноћи ондје ону ноћ, и узе што му дође до руке, да пошље на дар Исаву брату својему,

32:14  Двјеста коза с двадесет јараца, двјеста оваца с двадесет овнова,

32:15  Тридесет камила дојилица с камиладима, четрдесет крава с десеторо телади, двадесет магарица с десеторо магаради.

32:16  И предаде их слугама својим, свако стадо напосе, и рече слугама: идите напријед преда мном, остављајући доста мјеста између једнога стада и другога.

32:17  И заповједи првому говорећи: кад сретеш Исава брата мојега, па те запита: чији си? и куда идеш? и чије је то што гониш пред собом?

32:18  А ти реци: слуге твојега Јакова, а ово шаље на дар господару својему Исаву, а ето и сам иде за нама.

32:19  Тако заповједи и другому и трећему и свијема који иђаху за стадом, и рече: тако кажите Исаву кад наиђете на њ.

32:20  И још кажите: ето, Јаков слуга твој иде за нама. Јер говораше: ублажићу га даром који иде преда мном, па ћу му онда видјети лице, да ако ме лијепо прими.

32:21  Тако отиде дар напријед, а он преноћи ону ноћ код чете своје.

32:22  И по ноћи уста, и узе обје жене и двије робиње и једанаесторо дјеце своје; и преброди брод Јавок.

32:23  А пошто њих узе и преведе преко потока, претури и остало што имаше.

32:24  А кад оста Јаков сам, тада се један човјек рваше с њим до зоре.

32:25  И кад видје да га не може свладати, удари га по зглавку у стегну, те се Јакову ишчаши стегно из зглавка, кад се човјек рваше с њим.

32:26  Па онда рече: пусти ме, зора је. А Јаков му рече: нећу те пустити докле ме не благословиш.

32:27  А човјек му рече: како ти је име. А он одговори: Јаков.

32:28  Тада му рече: отселе се нећеш звати Јаков, него Израиљ; јер си се јуначки борио и с Богом и с људима, и одолио си.

32:29  А Јаков запита и рече: кажи ми како је теби име. А он рече: што питаш како ми је име? И благослови га ондје.

32:30  И Јаков надједе име оному мјесту Фануил; јер, вели, Бога видјех лицем к лицу, и душа се моја избави.

32:31  И сунце му се роди кад прође Фануил, и храмаше на стегно своје.

32:32  Зато синови Израиљеви не једу крајева од мишића на зглавку у стегну до данашњега дана, што се Јакову повриједише крајеви од мишића на зглавку у стегну.

Chapter 33

33:1  А Јаков подигав очи своје погледа, а то Исав иде, и четири стотине људи с њим. И раздијели дјецу уз Лију и уз Рахиљу и уз двије робиње.

33:2  И намјести напријед робиње и њихову дјецу, па Лију и њезину дјецу за њима, а најпослије Рахиљу и Јосифа.

33:3  А сам прође напријед, и поклони се до земље седам пута докле дође до брата својега.

33:4  А Исав притрча преда њ и загрли га и паде му око врата и цјелива га, и обојица се заплакаше,

33:5  И Исав подигав очи угледа жене и дјецу, па рече: ко су ти оно? А Јаков рече: дјеца, коју Бог милостиво дарова слузи твојему.

33:6  И приступише робиње с дјецом својом, и поклонише се.

33:7  Потом приступи и Лија и дјеца њезина, и поклонише се; а најпослије приступи Јосиф и Рахиља, и поклонише се.

33:8  А Исав рече: шта ће ти читава војска она коју сретох? А он рече: да нађем милост пред господаром својим.

33:9  А Исав рече: има, брате, у мене доста; нека теби што је твоје.

33:10  А Јаков рече: не; ако сам сада нашао милост пред тобом, прими дар из моје руке, јер видјех лице твоје као да видјех лице Божје, тако си ме лијепо дочекао.

33:11  Прими дар мој, који ти је доведен; јер ме је обилато обдарио Бог, и имам свега. И навали на њ, те прими.

33:12  Послије рече Исав: хајде да идемо, ићи ћу и ја с тобом.

33:13  А Јаков му рече: зна господар мој да су ова дјеца нејака, и имам оваца и крава дојилица, па ако их устјерам један дан, погинући ми све стадо.

33:14  Него господар мој нека иде пред слугом својим, а ја ћу полако ићи колико могу дјеца и стока, докле дођем ка господару својему у Сир.

33:15  А Исав рече: а оно да ти оставим неколико људи што су са мном. А он рече: нашто? дај да нађем милост пред господаром својим.

33:16  И тако Исав врати се исти дан својим путем у Сир.

33:17  А Јаков отиде у Сокот, и ондје начини себи кућу а стоци својој начини стаје; зато назва оно мјесто Сокот.

33:18  Послије дође Јаков здраво у град Сихем у земљи Хананској, вратив се из Падан-Арама, и намјести се према граду.

33:19  И купи комад земље, гдје разапе шатор свој, од синова Емора оца Сихемова за сто новаца.

33:20  И начини ондје жртвеник, и назва га: Силни Бог Израиљев.

Chapter 34

34:1  А Дина кћи Лијина, коју роди Јакову, изађе да гледа дјевојке у оном крају.

34:2  А угледа је Сихем, син Емора Евејина, кнеза од оне земље, и узе је и леже с њом и осрамоти је.

34:3  И приону срце његово за Дину кћер Јаковљеву, и дјевојка му омиље, и он јој се умиљаваше.

34:4  И рече Сихем Емору оцу својему говорећи: ожени ме овом дјевојком.

34:5  А Јаков чу да је осрамотио Дину кћер његову; а синови његови бијаху у пољу са стоком његовом, и Јаков оћутје докле они не дођу.

34:6  А Емор отац Сихемов изиде к Јакову да се разговори с њим.

34:7  А кад дођоше синови Јаковљеви из поља и чуше шта је било, жао би људима врло и разгњевише се веома, што учини срамоту Израиљу облежав кћер Јаковљеву, како не би ваљало чинити.

34:8  Тада им рече Емор говорећи: син мој Сихем срцем приону за вашу кћер; подајте му је за жену.

34:9  И опријатељите се с нама; кћери своје удајите за нас и кћерима нашим жените се.

34:10  Па живите с нама, и земља ће вам бити отворена; настаните се и тргујте и држите баштине у њој.

34:11  И рече Сихем оцу дјевојчину и браћи јој: да нађем милост пред вама, и даћу што ми год кажете.

34:12  Иштите ми колико год хоћете уздарја и дара, ја ћу дати што год кажете; само ми дајте дјевојку за жену.

34:13  А синови Јаковљеви одговорише Сихему и Емору оцу његову пријеварно, јер осрамоти Дину сестру њихову.

34:14  И рекоше им: не можемо то учинити ни дати сестре своје за човјека необрезана, јер је то срамота нама.

34:15  Него ћемо вам учинити по вољи, ако ћете се изједначити с нама и обрезати све мушкиње између себе.

34:16  Онда ћемо удавати своје кћери за вас и женићемо се вашим кћерима, и постаћемо један народ.

34:17  Ако ли не пристанете да се обрежете, ми ћемо узети своју дјевојку и отићи ћемо.

34:18  И по вољи бише ријечи њихове Емору и Сихему сину Еморову.

34:19  И момак не оклијеваше учинити то; јер му кћи Јаковљева омиље веома; и он бјеше највише поштован између свијех у кући оца својега.

34:20  И отиде Емор и син му Сихем на врата града својега, и рекоше грађанима говорећи:

34:21  Ови људи хоће мирно да живе с нама, да се настане у овој земљи и да тргују по њој; а ево земља је широка и за њих; па ћемо се кћерима њиховијем женити и своје ћемо кћери удавати за њих.

34:22  Али ће тако пристати да живе с нама и да постанемо један народ, ако се све мушкиње међу нама обреже, као што су они обрезани.

34:23  Њихова стока и њихово благо и сва говеда њихова неће ли бити наша? сложимо се само с њима, па ће остати код нас.

34:24  И који излажаху на врата града његова, сви послушаше Емора и Сихема сина његова; и обреза се све мушкиње, сви који излажаху на врата града његова.

34:25  А трећи дан кад они бијаху у боловима, узеше два сина Јаковљева Симеун и Левије, браћа Динина, сваки свој мач и уђоше слободно у град и побише све мушкиње.

34:26  Убише и Емора и сина му Сихема оштрим мачем, и узевши Дину из куће Сихемове отидоше.

34:27  Тада дођоше синови Јаковљеви на побијене, и оплијенише град, јер у њему би осрамоћена сестра њихова.

34:28  И узеше овце њихове и говеда њихова и магарце њихове, што год бјеше у граду и што год бјеше у пољу.

34:29  И све благо њихово, и сву дјецу и жене њихове похваташе и одведоше, и што год бјеше у којој кући.

34:30  А Јаков рече Симеуну и Левију; сметосте ме, и омразисте ме народу ове земље, Хананејима и Ферезејима; у мене има мало људи, па ако се скупе на ме, хоће ме убити те ћу се истријебити ја и дом мој.

34:31  А они рекоше: зар са сестром нашом да раде као с курвом?

Chapter 35

35:1  А Бог рече Јакову: устани, иди горе у Ветиљ и ондје стани; и начини ондје жртвеник Богу, који ти се јавио кад си бјежао од Исава брата својега.

35:2  И Јаков рече породици својој и свијема који бијаху с њим: баците туђе богове што су у вас, и очистите се и преобуците се;

35:3  Па да се дигнемо и идемо горе у Ветиљ, да начиним ондје жртвеник Богу, који ме чуо у дан невоље моје и био са мном на путу којим сам ишао.

35:4  И дадоше Јакову све богове туђе који бијаху у њиховијем рукама, и обоце, које имаху у ушима; и Јаков их закопа под храстом код Сихема.

35:5  Потом отидоше. А страх Божји дође на градове који бијаху око њих, те се не дигоше у потјеру за синовима Израиљевијем.

35:6  И Јаков и сва чељад што бијаше с њим дођоше у Луз у земљи Хананској, а то је Ветиљ.

35:7  И ондје начини жртвеник, и назва оно мјесто: Бог Ветиљски, јер му се ондје јави Бог, кад је бјежао од брата својега.

35:8  Тада умрије Девора дојкиња Ревечина, и погребоше је испод Ветиља под храстом, који назва Јаков Алон-Вакут.

35:9  И јави се Бог Јакову опет, пошто изиде из Падан-Арама, и благослови га,

35:10  И рече му Бог: име ти је Јаков; али се отселе нећеш звати Јаков, него ће ти име бити Израиљ. И надједе му име Израиљ.

35:11  И још му рече Бог: ја сам Бог свемогући; расти и множи се; народ и многи ће народи постати од тебе, и цареви ће изаћи из бедара твојих.

35:12  И даћу ти земљу коју сам дао Авраму и Исаку, и након тебе сјемену твојему даћу земљу ову.

35:13  Потом отиде од њега Бог с мјеста гдје му говори.

35:14  А Јаков метну споменик на истом мјесту гдје му Бог говори; споменик од камена, и покропи га кропљењем, и прели га уљем.

35:15  И Јаков прозва мјесто гдје му говори Бог Ветиљ.

35:16  И отидоше од Ветиља. А кад им оста још мало пута до Ефрате, породи се Рахиља, и бјеше јој тежак порођај.

35:17  И кад се веома мучаше, рече јој бабица: не бој се, имаћеш још једнога сина.

35:18  А кад се растављаше с душом те умираше, назва га Венонија; али му отац надједе име Венијамин.

35:19  И умрије Рахиља, и погребоше је на путу који иде у Ефрату, а то је Витлејем.

35:20  И метну Јаков споменик на гроб њезин. То је споменик на гробу Рахиљину до данашњега дана.

35:21  Одатле отишав Израиљ разапе шатор свој иза куле Мигдоледерске.

35:22  И кад Израиљ живљаше у оној земљи, отиде Рувим и леже с Валом иночом оца својега. И то дочу Израиљ. А имаше Јаков дванаест синова.

35:23  Синови Лијини бјеху: Рувим првенац Јаковљев, и Симеун и Левије и Јуда и Исахар и Завулон;

35:24  А синови Рахиљини: Јосиф и Венијамин;

35:25  А синови Вале робиње Рахиљине: Дан и Нефталим;

35:26  А синови Зелфе робиње Лијине: Гад и Асир. То су синови Јаковљеви, који му се родише у Падан-Араму.

35:27  И Јаков дође к Исаку оцу својему у Мамрију у Киријат-Арву, које је Хеврон, гдје Аврам и Исак бијаху дошљаци.

35:28  А Исаку бјеше сто и осамдесет година;

35:29  И онемоћав умрије Исак, и би прибран к роду својему стар и сит живота; и погребоше га Исав и Јаков синови његови.

Chapter 36

36:1  А ово је племе Исавово, а он је Едом.

36:2  Исав се ожени између кћери Хананејских Адом кћерју Елома Хетејина, и Оливемом кћерју Ане сина Севегона Евејина,

36:3  И Васематом кћерју Исмаиловом, сестром Наваотовом.

36:4  И роди Ада Исаву Елифаса, а Васемата роди Рагуила.

36:5  А Оливема роди Јеуса и Јеглома и Кореја. То су синови Исавови, који му се родише у земљи Хананској.

36:6  И Исав узе жене своје и синове своје и кћери своје и све домашње своје, и стада своја и сву стоку своју и све благо своје што бјеше стекао у земљи Хананској; па отиде у другу земљу далеко од Јакова брата својега.

36:7  Јер им благо бијаше врло велико, те не могаху живјети заједно; нити их земља гдје бијаху дошљаци могаше носити од множине стоке њихове.

36:8  И Исав живљаше на планини Сиру. Исав је Едом.

36:9  А ово је племе Исава оца Едомцима на планини Сиру.

36:10  Ово су имена синова Исавовијех: Елифас син Аде жене Исавове, и Ратуило син Васемате жене Исавове.

36:11  А Елифасови синови бјеху: Теман, Омар, Софар, Готом и Кенез.

36:12  А Тамна бјеше иноча Елифасу сину Исавову, и роди Елифасу Амалика. то су синови Аде жене Исавове.

36:13  А ово су синови Рагуилови: Нахот, Заре, Соме и Мозе. То бјеху синови Васемате жене Исавове.

36:14  А ово су синови Оливеме кћери Ане сина Севегонова, жене Исавове. Она роди Исаву Јеуса и Јеглома и Кореја.

36:15  Ово су старјешине синовима Исавовијем: синови Елифаса првенца Исавова: старјешина Теман, старјешина Омар, старјешина Софар, старјешина Кенез,

36:16  Старјешина Кореј, старјешина Готим, старјешина Амалик. То су старјешине од Елифаса у земљи Едомској. То су синови Адини.

36:17  А синови Рагуила сина Исавова: старјешина Нахот, старјешина Заре, старјешина Соме, старјешина Мозе. То су старјешине од Рагуила у земљи Едомској. То су синови Васемате жене Исавове.

36:18  А синови Оливеме жене Исавове: старјешина Јеус, старјешина Јеглом, старјешина Кореј. То су старјешине од Оливеме кћери Анине, жене Исавове.

36:19  То су синови Исавови, и то су старјешине њихове; а он је Едом.

36:20  А ово су синови Сира Хорејина, који живљаху у оној земљи: Лотан и Совал и Севегон и Ана,

36:21  И Дисон и Асар и Рисон. То су старјешине Хорејима, синови Сирови у земљи Едомској.

36:22  А синови Лотанови бјеху Хорија и Еман, а сестра Лотанова бјеше Тамна.

36:23  А ово су синови Савалови: Голам и Манахат и Гевил и Софар и Омар.

36:24  А ово су синови Севегонови: Аије и Ана. А тај је Ана који пронађе топле изворе у пустињи пасући магарце Севегона оца својега.

36:25  А ово су дјеца Анина: Дисон и Оливема кћи Анина.

36:26  А ово су синови Дисонови: Амада и Асван и Итран и Харан.

36:27  А ово су синови Асарови: Валам и Заван и Акан.

36:28  А ово су синови Рисонови: Уз и Аран.

36:29  И ово су старјешине Хорејима: старјешина Лотан, старјешина Совал, старјешина Севегон, старјешина Ана,

36:30  Старјешина Дисон, старјешина Асар, старјешина Рисон. То су старјешине Хорејима, како им старјешоваху у земљи Сиру.

36:31  А ово су цареви који цароваше у земљи Едомској прије него се зацари цар над синовима Израиљевијем.

36:32  Царова у Едомској Валак син Веоров, а граду му бјеше име Денава.

36:33  А кад умрије Валак, зацари се на његово мјесто Јовав син Зарин од Восоре.

36:34  А кад умрије Јовав, зацари се на његово мјесто Асом од земље Темановске.

36:35  А кад умрије Асом, зацари се на његово мјесто Адад син Варадов, који исијече Мадијанце у пољу Моавском, а граду му бјеше име Гетен.

36:36  А кад умрије Адад, зацари се на његово мјесто Самада, из Масекаса.

36:37  А кад умрије Самада, зацари се на његово мјесто Саул из Ровота на ријеци.

36:38  А кад умрије Саул, зацари се на његово мјесто Валенон син Аховоров.

36:39  А кад умрије Валенон син Аховоров, зацари се на његово мјесто Адар, а град му се зваше Фогор, а жени му бјеше име Метевеила, која бјеше кћи Матраиде кћери Мезевове.

36:40  И ово су племена старјешинама од Исава по породицама њиховијем, по мјестима њиховијем, по именима њиховијем: старјешина Тамна, старјешина Гола, старјешина Јетер,

36:41  Старјешина Оливема, старјешина Ила, старјешина Финон,

36:42  Старјешина Кенез, старјешина Теман, старјешина Мазар,

36:43  Старјешина Магедило, старјешина Зафој. То су старјешине Едомске како наставаху у својој земљи. Овај Исав би отац Едомцима.

Chapter 37

37:1  А Јаков живљаше у земљи гдје му је отац био дошљак, у земљи Хананској.

37:2  Ово су догађаји Јаковљеви. Јосиф кад бјеше момак од седамнаест година, пасијаше стоку с браћом својом, коју родише Вала и Зелфа жене оца његова; и доношаше Јосиф зле гласове о њима оцу својему.

37:3  А Израиљ љубљаше Јосифа највећма измећу свијех синова својих, јер му се родио под старост; и начини му шарену хаљину.

37:4  А браћа видећи гдје га отац љуби највећма између све браће његове, стадоше мрзити на њ тако да му не могаху лијепе ријечи проговорити.

37:5  Уз то усни Јосиф сан и приповједи браћи својој, те они још већма омрзну на њ.

37:6  Јер им рече: да чујете сан што сам снио:

37:7  Везасмо снопље у пољу, па мој сноп уста и исправи се, а ваши снопови иђаху унаоколо и клањаху се снопу мојему.

37:8  Тада му браћа рекоше: да нећеш још бити цар над нама и заповједати нам? Стога још већма стадоше мрзити на њ ради санова његовијех и ради ријечи његовијех.

37:9  Послије опет усни други сан, и приповједи браћи својој говорећи: усних опет сан, а то се сунце и мјесец и једанаест звијезда клањаху мени.

37:10  А приповједи и оцу својему и браћи својој; али га отац прекори и рече му: какав је то сан што си снио? еда ли ћемо доћи ја и мати твоја и браћа твоја да се клањамо теби до земље?

37:11  И завиђаху му браћа; али отац његов чуваше ове ријечи.

37:12  А кад браћа његова отидоше да пасу стоку оца својега код Сихема,

37:13  Рече Израиљ Јосифу: не пасу ли браћа твоја стоку код Сихема? хајде да те пошаљем к њима. А он рече: ево ме.

37:14  А он му рече: иди, види како су браћа твоја и како је стока, па дођи да ми јавиш. И оправи га из долине Хевронске, и он отиде пут Сихема.

37:15  И човјек један нађе га а он лута по пољу, те га запита говорећи: шта тражиш?

37:16  А он рече: тражим браћу своју; кажи ми, молим те, гдје су са стоком?

37:17  А човјек рече: отишли су одавде, јер чух гдје рекоше: хајдемо у Дотаим. И отиде Јосиф за браћом својом, и нађе их у Дотаиму.

37:18  А они га угледаше издалека; и док још не дође близу њих, стадоше се договарати да га убију,

37:19  И рекоше међу собом: гле, ево онога што сне сања.

37:20  Хајде сада да га убијемо и да га бацимо у коју од овијех јама, па ћемо казати: љута га је звјерка изјела. Онда ћемо видјети шта ће бити од његовијех санова.

37:21  Али Рувим кад чу то, избави га из руку њиховијех рекав: немојте да га убијемо.

37:22  И још им рече Рувим: немојте крви прољевати; баците га у ову јаму у пустињи, а не дижите руке на њ. А он га шћаше избавити из руку њиховијех и одвести к оцу.

37:23  И кад Јосиф дође к браћи својој, свукоше с њега хаљину његову, хаљину шарену, коју имаше на себи.

37:24  И ухвативши га бацише га у јаму; а јама бјеше празна, не бјеше воде у њој.

37:25  Послије сједоше да једу. И подигавши очи угледаше, а то гомила Исмаиљаца иђаше од Галада с камилама натовареним мирисавога коријења и тамјана и смирне, те ношаху у Мисир.

37:26  И рече Јуда браћи својој: кака ће бити корист што ћемо убити брата својега и затајити крв његову?

37:27  Хајде да га продамо овијем Исмаиљцима па да не дижемо руке своје на њ, јер нам је брат, наше је тијело. И послушаше га браћа његова.

37:28  Па кад трговци Мадијамски бијаху поред њих, они извукоше и извадише Јосифа из јаме, и продадоше Јосифа Исмаиљцима за двадесет сребрника; и они одведоше Јосифа у Мисир.

37:29  А кад се Рувим врати к јами, а то нема Јосифа у јами; тада раздрије хаљине своје,

37:30  Па се врати к браћи својој, и рече: нема дјетета; а ја куда ћу?

37:31  Тада узеше хаљину Јосифову, и заклавши јаре замочише хаљину у крв,

37:32  Па онда послаше шарену хаљину оцу његову поручивши: нађосмо ову хаљину, види је ли хаљина сина твојега или није.

37:33  А он је позна и рече: сина је мојега хаљина; љута га је звјерка изјела; Јосиф је доиста раскинут.

37:34  И раздрије Јаков хаљине своје, и веза костријет око себе; и тужаше за сином својим дуго времена.

37:35  И сви синови његови и све кћери његове устадоше око њега тјешећи га, али се он не дадијаше утјешити, него говораше: с тугом ћу у гроб лећи за сином својим. Па и његов отац плакаше за њим.

37:36  А Мадијанци продадоше га у Мисир Петефрију, дворанину Фараонову, заповједнику стражарском.

Chapter 38

38:1  А у то вријеме догоди се, те Јуда отиде од браће своје и уврати се код некога Одоламејца, којему име бјеше Ирас.

38:2  И ондје видје Јуда кћер некога Хананејца, којему име бјеше Сава, и узе је и леже с њом;

38:3  И она затрудње и роди сина, којему надједе име Ир.

38:4  И опет затрудњевши роди сина, којему надједе име Авнан.

38:5  И опет роди сина, и надједе му име Силом; а Јуда бијаше у Хасви кад она тога роди.

38:6  И Јуда ожени првенца својега Ира дјевојком по имену Тамаром.

38:7  Али Ир првенац Јудин бјеше неваљао пред Господом, и уби га Господ.

38:8  А Јуда рече Авнану: уђи к жени брата својега и ожени се њом на име братово, да подигнеш сјеме брату својему.

38:9  А Авнан знајући да неће бити његов пород, кад лијегаше са женом брата својега просипаше на земљу, да не роди дјеце брату својему.

38:10  Али Господу не би мило што чињаше, те уби и њега.

38:11  И Јуда рече Тамари снаси својој: остани удовицом у кући оца својега докле одрасте Силом син мој. Јер говораше: да не умре и он као браћа му. И отиде Тамара, и живљаше у кући оца својега.

38:12  А кад прође много времена, умрије кћи Савина, жена Јудина. И кад се Јуда утјеши, пође у Тамну к људима што му стризијаху овце, сам с Ирасом пријатељем својим Одоламејцем.

38:13  И јавише Тамари говорећи: ето свекар твој иде у Тамну да стриже овце своје.

38:14  А она скиде са себе удовичко рухо своје, и узе покривало и покри лице, и сједе на раскршће на путу који иде у Тамну. Јер видје да је Силом одрастао а њу још не удаше за њ.

38:15  А Јуда када видје, помисли да је курва, јер бјеше покрила лице своје.

38:16  Па сврну с пута к њој и рече јој: пусти да легнем с тобом. Јер није познао да му је снаха. А она рече: шта ћеш ми дати да легнеш са мном?

38:17  А он рече: послаћу ти јаре из стада. А она рече: али да ми даш залог докле га не пошљеш.

38:18  А он рече: какав залог да ти дам? А она рече: ето, прстен и рубац, и штап што ти је у руци. И он јој даде, те леже с њом, и она затрудње од њега.

38:19  Послије уставши Тамара отиде и скиде покривало са себе и обуче удовичко рухо.

38:20  А Јуда посла јаре по пријатељу свом Одоламејцу да му донесе натраг од жене залог. Али је он не нађе.

38:21  Па питаше људе по оном мјесту гдје је она била говорећи: гдје је она курва што је била на раскршћу на овом путу? А они рекоше: није овдје било курве.

38:22  И врати се к Јуди и рече: не нађох је, него још рекоше мјештани: није овдје било курве.

38:23  А Јуда рече: нека јој да се не срамотимо; ја сам слао јаре, али је ти не нађе.

38:24  А кад прође до три мјесеца дана, јавише Јуди говорећи: Тамара снаха твоја учини прељубу, и ево затрудње од прељубе. А Јуда рече: изведите је да се спали.

38:25  А кад је поведоше, посла к свекру својему и поручи: с човјеком чије је ово затрудњела сам. И рече: тражи чији је овај прстен и рубац и штап.

38:26  А Јуда позна и рече: правија је од мене, јер је не дадох сину својему Силому. И више не леже с њом.

38:27  А кад дође вријеме да роди, а то близанци у утроби њезиној.

38:28  И кад се порађаше, једно дијете помоли руку, а бабица узе и веза му црвен конац око руке говорећи: овај је први.

38:29  Али он увуче руку, и гле изађе брат његов, а она рече: како продрије? продирање нека ти буде. И надјеше му име Фарес.

38:30  А послије изађе брат му, којему око руке бијаше црвени конац, и надјеше му име Зара.

Chapter 39

39:1  А Јосифа одведоше у Мисир; и Петефрије дворанин Фараонов, заповједник стражарски, човјек Мисирац, купи га од Исмаиљаца, који га одведоше онамо.

39:2  И Господ бјеше с Јосифом, те би срећан, и живљаше у кући господара својега Мисирца.

39:3  И господар његов видје да је Господ с њим и да све што ради Господ води у напредак у руци његовој.

39:4  И Јосиф стече милост у њега, и двораше га; а најпослије постави га над цијелијем домом својим, и што год имаше њему даде у руке.

39:5  А кад га постави над домом својим и над свијем што имаше, од тада Господ благослови дом тога Мисирца ради Јосифа; и благослов Господњи бјеше на свему што имаше у кући и у пољу.

39:6  И остави у Јосифовијем рукама све што имаше, и не разбираше ни за што осим јела које јеђаше. А Јосиф бијаше лијепа стаса и лијепа лица.

39:7  И догоди се послије, те се жена господара његова загледа у Јосифа, и рече: лези са мном.

39:8  А он не хтје, него рече жени господара својега: ето господар мој не разбира ни за што што је у кући, него што год има даде мени у руке.

39:9  Ни сам није већи од мене у овој кући, и ништа не крије од мене осим тебе, јер си му жена; па како бих учинио тако грдно зло и Богу згријешио?

39:10  И она говораше таке ријечи Јосифу сваки дан, али је не послуша да легне с њом ни да се бави код ње.

39:11  А један дан кад дође Јосиф у кућу да ради свој посао, а не бјеше никога од домашњих у кући,

39:12  Она га ухвати за хаљину говорећи: лези са мном. Али он оставив јој у рукама хаљину своју побјеже и отиде.

39:13  А кад она видје гдје јој остави у рукама хаљину своју и побјеже,

39:14  Викну чељад своју, и рече им говорећи: гледајте, довео нам је човјека Јеврејина да нас срамоти; дође к мени да легне са мном, а ја повиках иза гласа;

39:15  А он кад чу гдје вичем, остави хаљину своју код мене и побјеже и отиде.

39:16  И она остави хаљину његову код себе док му господар дође кући.

39:17  А тада му рече овако говорећи: слуга Јеврејин, којега си нам довео, дође к мени да ме осрамоти;

39:18  А ја повиках иза гласа, те он оставив хаљину своју код мене побјеже.

39:19  А кад господар његов чу ријечи жене своје гдје му рече: то ми је учинио слуга твој, разгњеви се врло.

39:20  И господар Јосифов ухвати га, и баци га у тамницу, гдје лежаху сужњи царски; и би ондје у тамници.

39:21  Али Господ бјеше с Јосифом и рашири милост своју над њим и учини те омиље тамничару.

39:22  И повјери тамничар Јосифу све сужње у тамници, и што је год требало ондје чинити он уређиваше.

39:23  И тамничар не надгледаше ништа што бјеше у Јосифовој руци, јер Господ бјеше с њим; и што год чињаше, Господ вођаше у напредак.

Chapter 40

40:1  Послије тога догоди се, те пехарник цара Мисирскога и хљебар скривише господару својему, цару Мисирском.

40:2  И Фараон се разгњеви на та два дворанина, на старјешину над пехарницима и на старјешину над хљебарима;

40:3  И баци их у тамницу у кући заповједника стражарскога, гдје Јосиф бјеше сужањ.

40:4  А заповједник стражарски одреди им Јосифа да их служи; и бијаху дуго у тамници.

40:5  И уснише сан обојица у једну ноћ, сваки по значењу својега сна за себе, и пехарник и хљебар цара Мисирскога, који бијаху сужњи у тамници.

40:6  И сјутрадан кад дође Јосиф к њима, погледа их, а они бјеху врло невесели.

40:7  Па запита дворане Фараонове, који бијаху сужњи с њим у кући господара његова, и рече: што сте данас лица невесела?

40:8  А они му рекоше: сан уснисмо обојица, а нема ко да нам каже шта значе. А Јосиф им рече: шта значе, није ли у Бога? али приповједите ми.

40:9  И старјешина над пехарницима приповједи сан свој Јосифу говорећи: сних, а преда мном чокот;

40:10  И на чокоту бјеху три лозе, и напупи и процвате, и грожђе на њему узре;

40:11  А у руци ми бјеше чаша Фараонова, те побрах зрело грожђе и исциједих га у чашу Фараонову, и додадох чашу Фараону.

40:12  А Јосиф му рече: ово значи: три су лозе три дана.

40:13  Још три дана, и Фараон бројећи своје дворане узеће и тебе, и опет те поставити у пређашњу службу, и опет ћеш му додавати чашу као и пређе док си му био пехарник.

40:14  Али немој заборавити мене кад будеш у добру, учини милост и помени за ме Фараону, и изведи ме из ове куће.

40:15  Јер су ме украли из земље Јеврејске, а овдје нијесам ништа учинио да ме баце у ову јаму.

40:16  А кад видје старјешина над хљебарима како лијепо каза сан, рече Јосифу: и ја сних, а мени на глави три котарице бијеле;

40:17  И у најгорњој котарици бијаше свакојаких колача за Фараона, и птице јеђаху из котарице на мојој глави.

40:18  А Јосиф одговори и рече: ово значи: три котарице три су дана.

40:19  Још три дана, и Фараон бројећи дворане своје избациће те и објесиће те на вјешала, и птице ће јести с тебе месо.

40:20  И кад дође трећи дан, то бјеше дан у који се родио Фараон, и учини Фараон гозбу свима слугама својим, и наиђе међу слугама својим на старјешину над пехарницима и на старјешину над хљебарима;

40:21  И поврати старјешину над пехарницима у службу да додаје чашу Фараону;

40:22  А старјешину над хљебарима објеси, као што каза Јосиф.

40:23  И старјешина над пехарницима не опомену се Јосифа, него га заборави.

Chapter 41

41:1  А послије двије године дана усни Фараон, а он стоји на једној ријеци.

41:2  И гле, из ријеке изађе седам крава лијепијех и дебелијех, и стадоше пасти по обали.

41:3  И гле, иза њих изађе из ријеке седам других крава, ружнијех и мршавијех, и стадоше поред онијех крава на обали.

41:4  И ове краве ружне и мршаве поједоше онијех седам крава лијепијех и дебелијех. У том се пробуди Фараон.

41:5  Па опет заспав усни другом, а то седам класова израсте из једнога стабла једријех и лијепијех;

41:6  А иза њих исклија седам класова малијех и штуријех;

41:7  Па ови класови мали поједоше онијех седам великијех и једријех. У том се пробуди Фараон и видје да је сан.

41:8  И кад би ујутру, он се забрину у духу, и послав сазва све гатаре Мисирске и све мудраце, и приповједи им шта је снио; али нико не може казати Фараону шта значи.

41:9  Тада проговори старјешина над пехарницима Фараону и рече: данас се опоменух гријеха својега.

41:10  Кад се Фараон расрди на слуге своје и баци у тамницу у кући заповједника стражарскога мене и старјешину над хљебарима,

41:11  Уснисмо једну ноћ ја и он, сваки за себе по значењу сна својега уснисмо.

41:12  А ондје бијаше с нама момче Јеврејче, слуга заповједника стражарскога, и ми му приповједисмо сне, а он нам каза шта чији сан значи.

41:13  И зби се како нам каза: мене поврати Фараон у службу, а онога објеси.

41:14  Тада Фараон посла по Јосифа, и брже га изведоше из тамнице, а он се обрија и преобуче се, те изађе пред Фараона.

41:15  А Фараон рече Јосифу: усних сан, па ми нико не умије да каже шта значи; а за тебе чујем да умијеш казивати сне.

41:16  А Јосиф одговори Фараону и рече: то није у мојој власти, Бог ће јавити добро Фараону.

41:17  И рече Фараон Јосифу: усних, а ја стојим крај ријеке на обали.

41:18  И гле, из ријеке изађе седам крава дебелијех и лијепијех, те стадоше пасти по обали.

41:19  И гле, иза њих изађе седам других крава рђавијех, и врло ружнијех и мршавијех, каквијех нијесам видио у цијелој земљи Мисирској.

41:20  И ове краве мршаве и ружне поједоше онијех седам дебелијех,

41:21  И кад им бише у трбуху, не познаваше се да су им у трбуху, него опет бјеху онако ружне као прије. У том се пробудих.

41:22  Па опет усних, а то седам класова израсте из једнога стабла једријех и лијепијех;

41:23  А иза њих исклија седам малијех, танкијех и штуријех.

41:24  И ови танки класови прождријеше онијех седам лијепијех. И ово приповједих гатарима, али ми ни један не зна казати шта значи.

41:25  А Јосиф рече Фараону: оба су сна Фараонова једнака; Бог јавља Фараону шта је наумио.

41:26  Седам лијепијех крава јесу седам година, и седам лијепијех класова јесу седам година; оба су сна једнака.

41:27  А седам крава мршавијех и ружнијех, што изађоше иза онијех, јесу седам година; и седам класова ситнијех и штуријех биће седам година гладнијех.

41:28  То је што рекох Фараону: Бог каже Фараону шта је наумио.

41:29  Ево доћи ће седам година врло роднијех свој земљи Мисирској.

41:30  А иза њих настаће седам гладнијех година, гдје ће се заборавити све обиље у земљи Мисирској, јер ће глад сатрти земљу,

41:31  Те се неће знати то обиље у земљи од глади потоње, јер ће бити врло велика.

41:32  А што је два пута засопце Фараон снио, то је зато што је зацијело Бог тако наумио, и на скоро ће то учинити Бог.

41:33  Него сада нека потражи Фараон човјека мудра и разумна, па нека га постави над земљом Мисирском.

41:34  И нека гледа Фараон да постави старјешине по земљи, и покупи петину по земљи Мисирској за седам роднијех година;

41:35  Нека скупљају од свакога жита за роднијех година које иду, и нека снесу под руку Фараонову свакога жита у све градове, и нека чувају,

41:36  Да се нађе хране земљи за седам година гладнијех, кад настану, да не пропадне земља од глади.

41:37  И ово се учини добро Фараону и свијем слугама његовијем.

41:38  И рече Фараон слугама својим: можемо ли наћи човјека какав је овај, у којем би дух био Божји?

41:39  Па рече Фараон Јосифу: кад је теби јавио Бог све ово, нема никога тако мудра и разумна као што си ти.

41:40  Ти ћеш бити над домом мојим, и сав ће ти народ мој уста љубити; само ћу овијем пријестолом бити већи од тебе.

41:41  И још рече Фараон Јосифу: ево, постављам те над свом земљом Мисирском.

41:42  И скиде Фараон прстен с руке своје и метну га Јосифу на руку, и обуче га у хаљине од танкога платна, и објеси му златну верижицу о врату,

41:43  И посади га на кола која бијаху друга за његовијем, и заповједи да пред њим вичу: клањајте се! и да га је поставио над свом земљом Мисирском.

41:44  И још рече Фараон Јосифу: ја сам Фараон, али без тебе неће нико маћи руке своје ни ноге своје у свој земљи Мисирској.

41:45  И надје Фараон Јосифу име Псонтомфаних, и ожени га Асенетом кћерју Потифере свештеника Онскога. И пође Јосиф по земљи Мисирској.

41:46  А бијаше Јосифу тридесет година кад изађе пред Фараона цара Мисирскога. И отишав од Фараона обиђе сву земљу Мисирску.

41:47  И за седам роднијех година роди земља свашта изобила.

41:48  И стаде Јосиф купити за тијех седам година свакога жита што бјеше по земљи Мисирској, и сносити жито у градове; у сваки град сношаше жито с њива које бјеху око њега.

41:49  Тако накупи Јосиф жита врло много колико је пијеска морскога, тако да га преста мјерити, јер му не бјеше броја.

41:50  И докле још не наста гладна година, родише се Јосифу два сина, које му роди Асенета кћи Потифере свештеника Онскога.

41:51  И првенцу надједе Јосиф име Манасија, говорећи: јер ми Бог даде да заборавим сву муку своју и сав дом оца својега.

41:52  А другоме надједе име Јефрем, говорећи: јер ми Бог даде да растем у земљи невоље своје.

41:53  Али прође седам година роднијех у земљи Мисирској;

41:54  И наста седам година гладнијех, као што је Јосиф напријед казао. И бјеше глад по свијем земљама, а по свој земљи Мисирској бјеше хљеба.

41:55  Али најпослије наста глад и по свој земљи Мисирској, и народ повика к Фараону за хљеб; а Фараон рече свима Мисирцима: идите к Јосифу, па што вам он каже оно чините.

41:56  И кад глад бјеше по свој земљи, отвори Јосиф све житнице, и продаваше Мисирцима. И глад поста врло велика у земљи Мисирској.

41:57  И из свијех земаља долажаху у Мисир к Јосифу да купују; јер поста глад у свакој земљи.

Chapter 42

42:1  А Јаков видећи да има жита у Мисиру, рече синовима својим: шта гледате један на другога?

42:2  И рече: ето чујем да у Мисиру има жита; идите онамо те нам купите отуда, да останемо живи и не помремо.

42:3  И десеторица браће Јосифове отидоше да купе жита у Мисиру.

42:4  А Венијамина брата Јосифова не пусти отац с браћом говорећи: да га не би задесило како зло.

42:5  И дођоше синови Израиљеви да купе жита с осталима који долажаху; јер бјеше глад у земљи Хананској.

42:6  А Јосиф управљаше земљом, и продаваше жито свему народу по земљи. И браћа Јосифова дошавши поклонише му се лицем до земље.

42:7  А Јосиф угледав браћу позна их; али се учини да их не познаје, и оштро им проговори и рече: одакле сте дошли? А они рекоше: из земље Хананске, да купимо хране.

42:8  Јосиф дакле позна браћу своју; али они њега не познаше.

42:9  И опомену се Јосиф санова које је снио за њих; и рече им: ви сте уходе; дошли сте да видите гдје је земља слаба.

42:10  А они му рекоше: нијесмо, господару; него слуге твоје дођоше да купе хране.

42:11  Сви смо синови једнога човјека, поштени људи, нигда нијесу слуге твоје биле уходе.

42:12  А он им рече: није истина, него сте дошли да видите гдје је земља слаба.

42:13  А они рекоше: нас је било дванаест браће, слуга твојих, синова једнога човјека у земљи Хананској; и ено, најмлађи је данас код оца нашега, а једнога нема више.

42:14  А Јосиф им рече: кажем ја да сте ви уходе.

42:15  Него хоћу да се увјерим овако: тако жив био Фараон, нећете изаћи одавде докле не дође амо најмлађи брат ваш.

42:16  Пошљите једнога између себе нека доведе брата вашега, а ви ћете остати овдје у тамници, па ћу видјети је ли истина што говорите; иначе сте уходе, тако жив био Фараон!

42:17  И затвори их у тамницу на три дана.

42:18  А трећи дан рече им Јосиф: ако сте ради животу, ово учините, јер се ја Бога бојим:

42:19  Ако сте поштени људи, један брат између вас нека остане у тамници, а ви идите и однесите жита колико треба породицама вашим.

42:20  Па онда доведите к мени најмлађега брата својега да се посвједоче ријечи ваше и да не изгинете. И они учинише тако.

42:21  И рекоше један другом: доиста се огријешисмо о брата својега. јер видјесмо муку душе његове кад нам се мољаше, па га се оглушисмо; зато дође на нас ова мука.

42:22  А Рувим одговори им говорећи: нијесам ли вам говорио: немојте се гријешити о дијете? али ме не послушасте; и зато се ево тражи од нас крв његова.

42:23  А они не знадијаху да их Јосиф разумије, јер се с њим разговараху преко тумача.

42:24  А Јосиф окрете се од њих, и заплака се. Потом се опет окрете к њима, и проговори с њима, и узев између њих Симеуна веза га пред њима.

42:25  И заповједи Јосиф да им наспу вреће жита, па и новце што је који дао да метну свакоме у врећу, и да им даду брашњенице на пут. И тако би учињено.

42:26  И натоваривши жито своје на магарце своје отидоше.

42:27  А један од њих отворив своју врећу да нахрани магарца својега у једној гостионици, видје новце своје озго у врећи.

42:28  И рече браћи својој: ја добих натраг новце своје, ево их у мојој врећи. И задрхта срце у њима и уплашише се говорећи један другоме: што нам то учини Бог?

42:29  И дошавши к Јакову оцу својему у земљу Хананску, приповједише му све што им се догоди, говорећи:

42:30  Оштро говораше с нама човјек, који заповједа у оној земљи, и дочека нас као уходе.

42:31  А кад му рекосмо: ми смо поштени људи, нигда нијесмо били уходе;

42:32  Било нас је дванаест браће, синова оца нашега; једнога већ нема, а најмлађи је данас код оца нашега у земљи Хананској;

42:33  Рече нам човјек, који заповједа у оној земљи: овако ћу дознати јесте ли поштени људи: брата једнога између себе оставите код мене, а што вам треба за породице ваше глади ради, узмите и идите.

42:34  Послије доведите к мени брата својега најмлађега, да се увјерим да нијесте уходе него поштени људи; брата ћу вам вратити, и моћи ћете трговати по овој земљи.

42:35  А кад изручиваху вреће своје, гле, свакоме у врећи бјеху у завежљају новци његови; и видјевши завежљаје новаца својих уплашише се и они и отац им.

42:36  И рече им Јаков отац њихов: потрсте ми дјецу; Јосифа нема, Симеуна нема, па хоћете и Венијамина да узмете; све се скупило на ме.

42:37  А Рувим проговори и рече оцу својему: два сина моја убиј, ако ти га не доведем натраг; дај га у моје руке, и ја ћу ти га опет довести.

42:38  А он рече: неће ићи син мој с вама, јер је брат његов умро и он оста сам, па ако би га задесило како зло на путу на који ћете ићи, свалили бисте ме стара с тугом у гроб.

Chapter 43

43:1  Али глад бјеше врло велика у оној земљи.

43:2  Па кад поједоше жито које бијаху донијели из Мисира, рече им отац: идите опет, и купите нам мало хране.

43:3  А Јуда му проговори и рече: тврдо нам се зарекао онај човјек говорећи: нећете видјети лица мојега, ако не буде с вама брат ваш.

43:4  Ако ћеш пустити с нама брата нашега, ићи ћемо и купићемо ти хране.

43:5  Ако ли нећеш пустити, нећемо ићи, јер нам је казао онај човјек: нећете видјети лица мојега, ако не буде с вама брат ваш.

43:6  А Израиљ рече: што ми то зло учинисте и казасте човјеку да имате још једнога брата?

43:7  А они рекоше: човјек је потанко распитивао за нас и за род наш говорећи: је ли вам јоште жив отац? имате ли још браће? а ми му одговарасмо како нас питаше. Јесмо ли могли како знати да ће казати: доведите брата својега?

43:8  И рече Јуда Израиљу оцу својему: пусти дијете са мном, па ћемо се подигнути и отићи, да останемо живи и не помремо и ми и ти и наша дјеца.

43:9  Ја ти се јамчим за њ, из моје га руке ишти; ако ти га не доведем натраг и преда те не ставим, да сам ти крив довијека.

43:10  Да нијесмо толико оклијевали, до сада бисмо се два пута вратили.

43:11  Онда рече Израиљ отац њихов: кад је тако, учините ово: узмите што најљепше има у овој земљи у своје вреће, и понесите човјеку оном дар: мало тамјана и мало меда, мирисава коријења и смирне, урме и бадема.

43:12  А новаца понесите двојином, и узмите новце што бијаху озго у врећама вашим и однесите натраг, може бити да је погрјешка.

43:13  И узмите брата својега, па устаните и идите опет к оном човјеку.

43:14  А Бог свемогући да вам да да нађете милост у онога човјека, да вам пусти брата вашега другога и Венијамина; ако ли останем без дјеце, нек останем без дјеце.

43:15  Тада узевши даре и новаца двојином, узевши и Венијамина, подигоше се и отидоше у Мисир, и изађоше пред Јосифа.

43:16  А Јосиф кад видје с њима Венијамина, рече човјеку који управљаше кућом његовом: одведи ове људе у кућу, па накољи меса и зготови, јер ће у подне са мном јести ови људи.

43:17  И учини човјек како Јосиф рече, и уведе људе у кућу Јосифову.

43:18  А они се бојаху кад их човјек вођаше у кућу Јосифову, и рекоше: за новце који пређе бјеху метнути у вреће наше води нас, докле смисли како ће нас окривити, да нас зароби и узме наше магарце.

43:19  Па приступивши к човјеку који управљаше кућом Јосифовом, проговорише му на вратима кућним,

43:20  И рекоше: чуј, господару; дошли смо били и пређе, и куписмо хране;

43:21  Па кад дођосмо у једну гостионицу и отворисмо вреће, а то новци свакога нас бијаху озго у врећи његовој, новци наши на мјеру; и ево смо их донијели натраг;

43:22  А друге смо новце донијели да купимо хране; не знамо ко нам метну новце наше у вреће.

43:23  А он им рече: будите мирни, не бојте се; Бог ваш и Бог оца вашега метнуо је благо у вреће ваше; новци су ваши били у мене. И изведе им Симеуна.

43:24  И уведе их човјек у кућу Јосифову, и донесе им воде те опраше ноге, и магарцима њиховијем положи.

43:25  И приправише дар чекајући докле дође Јосиф у подне, јер чуше да ће они ондје обједовати.

43:26  И кад Јосиф дође кући, изнесоше му дар који имаху код себе, и поклонише му се до земље.

43:27  А он их запита како су, и рече: како је отац ваш стари, за кога ми говористе? је ли јоште жив?

43:28  А они рекоше: добро је слуга твој, отац наш; још је жив. И поклонише му се.

43:29  А он погледав видје Венијамина брата својега, сина матере своје, и рече: је ли вам то најмлађи брат ваш за којега ми говористе? И рече: Бог да ти буде милостив, синко!

43:30  А Јосифу гораше срце од љубави према брату својему, те брже потражи гдје ће плакати, и ушав у једну собу плака ондје.

43:31  Послије умив се изађе, и устежући се рече: дајте објед.

43:32  И донесоше њему напосе, и њима напосе, и Мисирцима који обједоваху у њега напосе, јер не могаху Мисирци јести с Јеврејима, јер је то нечисто Мисирцима.

43:33  А сјеђаху пред њим старији по старјешинству својем а млађи по младости својој. И згледаху се од чуда.

43:34  И узимајући јела испред себе слаше њима, и Венијамину допаде пет пута више него другима. И пише и напише се с њим.

Chapter 44

44:1  И заповједи Јосиф човјеку што управљаше кућом његовом говорећи: наспи овијем људима у вреће жита колико могу понијети, и свакоме у врећу метни озго новце његове.

44:2  И чашу моју, чашу сребрну, метни најмлађему у врећу озго и новце за његово жито. И учини како му Јосиф рече.

44:3  А ујутру кад свану, отпустише људе с магарцима њиховијем.

44:4  А кад изађоше из мјеста и још не бијаху далеко, рече Јосиф човјеку што управљаше кућом његовом: устани, иди брже за онијем људима, и кад их стигнеш реци им: зашто враћате зло за добро?

44:5  Није ли то чаша из које пије мој господар? и неће ли по њој зацијело познати какви сте? зло сте радили што сте то учинили.

44:6  И он их стиже, и рече им тако.

44:7  А они му рекоше: зашто говориш, господару, таке ријечи? Сачувај Боже да слуге твоје учине тако што!

44:8  Ено смо ти донијели натраг из земље Хананске новце које нађосмо озго у врећама својим, па како бисмо украли из куће господара твојега сребро или злато?

44:9  У којега се између слуга твојих нађе, онај нека погине, и сврх тога ми ћемо бити робови господару мојему.

44:10  А он рече: нека буде како рекосте; али у кога се нађе, онај да ми буде роб, а ви остали нећете бити криви.

44:11  И брже поскидаше сви на земљу вреће своје, и раздријешише сваки своју врећу.

44:12  А он стаде тражити почев од најстаријега, и кад дође на најмлађега, нађе се чаша у врећи Венијаминовој.

44:13  Тада раздријеше хаљине своје, и натоваривши сваки свој товар на својега магарца вратише се у град.

44:14  И дође Јуда с браћом својом Јосифу у кућу, док он још бијаше код куће, и падоше пред њим на земљу.

44:15  А Јосиф им рече: шта сте то учинили? зар нијесте знали да човјек као што сам ја може зацијело дознати?

44:16  Тада рече Јуда: шта да ти речемо, господару? шта да говоримо? како ли да се правдамо? Бог је открио злочинство твојих слуга. Ево, ми смо сви робови твоји, господару, и ми и овај у кога се нашла чаша.

44:17  А Јосиф рече: Боже сачувај! нећу ја то; у кога се нашла чаша он нека ми буде роб, а ви идите с миром оцу својему.

44:18  Али Јуда приступив к њему рече: чуј ме, господару; допусти да проговори слуга твој господару својему, и нека се гњев твој не распали на слугу твојега, јер си ти као сам Фараон.

44:19  Господар мој запита слуге своје говорећи: имати ли оца или брата?

44:20  А ми рекосмо господару својему: имамо стара оца и брата најмлађега, који му се роди у старости; а његов је брат умро, и он оста сам од матере своје, и отац га пази.

44:21  А ти рече слугама својим: доведите ми га да видим својим очима.

44:22  И рекосмо господару својему: неће моћи дијете оставити оца својега; да остави оца својега, одмах ће отац умријети.

44:23  А ти рече слугама својим: ако не дође брат ваш најмлађи, нећете видјети лица мојега.

44:24  А кад се вратисмо к слузи твојему а оцу мојему, казасмо му ријечи господара мојега.

44:25  Послије рече нам отац: идите опет, купите нам хране.

44:26  А ми рекосмо: не можемо ићи, осим ако буде брат наш најмлађи с нама, онда ћемо ићи, јер не можемо видјети лица онога човјека, ако не буде с нама брат наш најмлађи.

44:27  А слуга твој, отац мој, рече нам: знате да ми је жена родила два сина.

44:28  И један од њих отиде од мене, и рекох: зацијело га је раскинула звјерка; и до сада га не видјех.

44:29  Ако и овога одведете од мене и задеси га како зло, свалићете ме стара у гроб с тугом.

44:30  Па сада да отидем к слузи твојему, оцу својему, а ово дијете да не буде с нама, како је душа онога везана за душу овога,

44:31  Умријеће кад види да нема дјетета, те ће слуге твоје свалити старога слугу твојега а оца својега с тугом у гроб.

44:32  А твој се слуга подјемчио за дијете оцу својему рекав: ако ти га не доведем натраг, да сам крив оцу својему до вијека.

44:33  Зато нека слуга твој остане мјесто дјетета да буде роб господару мојему а дијете нека иде с браћом својом.

44:34  Јер како бих се вратио к оцу својему без дјетета, да гледам јаде који би ми оца задесили?

Chapter 45

45:1  Тада Јосиф не могући се уздржати пред осталима који стајаху око њега, повика: изађите сви напоље. Тако не оста нико код њега кад се Јосиф показа браћи својој.

45:2  Па бризну плакати тако да чуше Мисирци, чу и дом Фараонов.

45:3  И рече Јосиф браћи својој: ја сам Јосиф; је ли ми отац још у животу? Али му браћа не могаху одговорити, јер се препадоше од њега.

45:4  А Јосиф рече браћи својој: приступите ближе к мени. И приступише; а он рече ја сам Јосиф брат ваш, којега продадосте у Мисир.

45:5  А сада немојте жалити нити се кајати што ме продадосте овамо, јер Бог мене посла пред вама ради живота вашега.

45:6  Јер је већ двије године дана глад у земљи, а биће још пет година, гдје неће бити ни орања ни жетве.

45:7  А Бог ме посла пред вама, да вас сачува на земљи и да вам избави живот избављењем превеликим.

45:8  И тако нијесте ме ви оправили овамо него сам Бог, који ме постави оцем Фараону и господарем од свега дома његова и старјешином над свом земљом Мисирском.

45:9  Вратите се брже к оцу мојему и кажите му: овако вели син твој Јосиф: Бог ме је поставио господарем свему Мисиру, ходи к мени, немој оклијевати.

45:10  Сједјећеш у земљи Гесемској и бићеш близу мене, ти и синови твоји и синови синова твојих, и овце твоје и говеда твоја и што је год твоје.

45:11  И ја ћу те хранити ондје, јер ће још пет година бити глад, да не погинеш од глади ти и дом твој и што је год твоје.

45:12  А ето видите очима својима, и брат мој Венијамин својима очима, да вам ја из уста говорим.

45:13  Кажите оцу мојему сву славу моју у Мисиру и што сте год видјели; похитајте и доведите овамо оца мојега.

45:14  Тада паде око врата Венијамину брату својему и плака. И Венијамин плака о врату његову.

45:15  И изљуби сву браћу своју и исплака се над њима. Потом се браћа његова разговараху с њим.

45:16  И чу се глас у кући Фараоновој, и рекоше: дођоше браћа Јосифу. И мило би Фараону и слугама његовијем;

45:17  И рече Фараон Јосифу: кажи браћи својој: овако учините: натоварите магарце своје, па идите и вратите се у земљу Хананску,

45:18  Па узмите оца својега и чељад своју, и дођите к мени, и даћу вам најбоље што има у земљи Мисирској, и јешћете најбоље обиље ове земље.

45:19  А ти им заповједи: овако учините: узмите са собом из земље Мисирске кола за дјецу своју и за жене своје, и поведите оца својега и дођите овамо;

45:20  А на покућство своје не гледајте, јер што има најбоље у свој земљи МИсирској ваше је.

45:21  И синови Израиљеви учинише тако; и Јосиф им даде кола по заповијести Фараоновој; даде им и брашњенице на пут.

45:22  И свакоме даде по двоје хаљине а Венијамину даде триста сребрника и петоре хаљине.

45:23  А оцу својему посла још десет магараца натоваренијех најљепшијех ствари што има у Мисиру, и десет магарица натоваренијех жита и хљеба и јестива оцу на пут.

45:24  Тако оправи браћу своју, и пођоше; и рече им: немојте се корити путем.

45:25  Тако се вратише из Мисира, и дођоше у земљу Хананску к Јакову оцу својему.

45:26  И јавише му и рекоше: још је жив Јосиф, и заповједа над свом земљом Мисирском. А у њему срце пренеможе, јер им не вјероваше.

45:27  Али кад му казаше све ријечи Јосифове, које им је Јосиф рекао, и видје кола, која посла Јосиф по оца, тада оживје дух Јакова оца њихова;

45:28  И рече Израиљ: доста ми је кад је још жив син мој Јосиф; идем да га видим докле нијесам умро.

Chapter 46

46:1  Тада пође Израиљ са свијем што имаше, и дошав у Вирсавеју принесе жртву Богу оца својега Исака.

46:2  И Бог рече Израиљу ноћу у утвари: Јакове! Јакове! А он одговори: ево ме.

46:3  И Бог му рече: ја сам Бог, Бог оца твојега; не бој се отићи у Мисир; јер ћу ондје начинити од тебе народ велик.

46:4  Ја ћу ићи с тобом у Мисир, и ја ћу те одвести онамо, и Јосиф ће метнути руку своју на очи твоје.

46:5  И пође Јаков од Вирсавеје; и синови Израиљеви посадише Јакова оца својега и дјецу своју и жене своје на кола која посла Фараон по њ.

46:6  И узеше стоку своју и благо своје што бијаху стекли у земљи Хананској; и дођоше у Мисир Јаков и сва породица његова.

46:7  Синове своје и синове синова својих, кћери своје и кћери синова својих, и сву породицу своју доведе са собом у Мисир.

46:8  А ово су имена дјеце Израиљеве што дођоше у Мисир: Јаков и синови његови. Првенац Јаковљев Рувим;

46:9  И синови Рувимови: Енох, Фалуј, Есрон и Хармија.

46:10  А синови Симеунови: Јемуило, Јамин, Аод, Јахин, Соар и Саул, син једне Хананејке.

46:11  Синови Левијеви: Гирсон, Кат и Мерарије.

46:12  Синови Јудини: Ир, Авнан, Силом, Фарес и Зара; а умрли бјеху Ир и Авнан у земљи Хананској, али бијаху синови Фаресови Есром и Јемуило.

46:13  Синови Исахарови: Тола, Фува, Јов, и Симрон.

46:14  Синови Завулонови: Серед, Алон, и Ахојило.

46:15  То су синови Лијини, које роди Јакову у Падан-Араму, и јоште Дина кћи његова. Свега душа, синова његовијех и кћери његовијех бјеше тридесет и три.

46:16  Синови Гадови: Сифон, Агије, Суније, Есвон, Ирије, Ародије и Арилије.

46:17  Синови Асирови: Јемна, Јесва, Јесвија и Верија, и сестра њихова Сара. А синови Веријини Ховор и Мелхило.

46:18  То су синови Зелфе, коју даде Лаван Лији кћери својој, и она их роди Јакову, шеснаест душа.

46:19  А синови Рахиље жене Јаковљеве: Јосиф и Венијамин.

46:20  А Јосифу се родише у Мисиру од Асенете кћери Потифере свештеника Онскога: Манасија и Јефрем.

46:21  А синови Венијаминови: Вела, Вехер, Асвил, Гира, Наман, Ихије, Рос, Мупим, Упим и Арад.

46:22  То су синови Рахиљини што се родише Јакову, свега четрнаест душа.

46:23  И син Данов: Асом.

46:24  А синови Нефталимови: Асило, Гуније, Јесер и Силим.

46:25  То су синови Вале, коју даде Лаван Рахиљи кћери својој и она их роди Јакову; свега седам душа.

46:26  А свега душа што дођоше с Јаковом у Мисир а изађоше од бедара његовијех, осим жена синова Јаковљевијех, свега душа бјеше шездесет и шест.

46:27  И два сина Јосифова који му се родише у Мисиру; свега дакле душа дома Јаковљева, што дођоше у Мисир, бјеше седамдесет.

46:28  А Јуду посла Јаков напријед к Јосифу, да му јави да изађе преда њ у Гесем. И дођоше у земљу Гесемску.

46:29  А Јосиф упреже у кола своја, и изађе на сусрет Израиљу оцу својему у Гесем; и кад га видје Јаков, паде му око врата, и плака дуго о врату његову.

46:30  И рече Израиљ Јосифу: сада не марим умријети кад сам те видио да си јоште жив.

46:31  А Јосиф рече браћи својој и дому оца својега: идем да јавим Фараону; али ћу му казати: браћа моја и дом оца мојега из земље Хананске дођоше к мени;

46:32  А ти су људи пастири и свагда су се бавили око стоке, и доведоше овце своје и говеда своја и што год имају.

46:33  А кад вас Фараон дозове, рећи ће вам: каку радњу радите?

46:34  А ви кажите: пастири су биле слуге твоје од младости, и ми и стари наши; да бисте остали у земљи Гесемској; јер су Мисирцима сви пастири нечисти.

Chapter 47

47:1  И отишав Јосиф јави Фараону и рече: отац мој и браћа моја с овцама својим и с говедима својим и са свијем што имају дођоше из земље Ханаске, и ево их у земљи Гесемској.

47:2  И узев неколицину браће своје, пет људи, изведе их пред Фараона.

47:3  А Фараон рече браћи његовој: каку радњу радите? А они рекоше Фараону: пастири су слуге твоје, и ми и наши стари.

47:4  Још рекоше Фараону: дођосмо да живимо као дошљаци у овој земљи, јер нема паше за стоку твојих слуга, јер је велика глад у земљи Хананској; а сада допусти да живе у земљи Гесемској слуге твоје.

47:5  А Фараон рече Јосифу: отац твој и браћа твоје дођоше к теби;

47:6  У твојој је власти земља Мисирска; на најбољем мјесту у овој земљи насели оца својега и браћу своју, нека живе у земљи Гесамској; и као које знаш између њих да су вриједни људи, постави их над мојом стоком.

47:7  Послије доведе Јосиф и Јакова оца својега и изведе га пред Фараона, и благослови Јаков Фараона.

47:8  А Фараон рече Јакову: колико ти има година?

47:9  Одговори Јаков Фараону: мени има сто и тридесет година, како сам дошљак. Мало је дана живота мојега и зли су били, нити стижу вијека отаца мојих, колико су они живјели.

47:10  И благословив Јаков Фараона отиде од Фараона.

47:11  А Јосиф насели оца својега и браћу своју, и даде им добро у земљи Мисирској на најбољем мјесту те земље, у земљи Рамеској, као што заповједи Фараон.

47:12  И храњаше Јосиф хљебом оца својега и браћу своју и сав дом оца својега до најмањега.

47:13  Али неста хљеба у свој земљи, јер глад бијаше врло велика, и узмучи се земља Мисирска и земља Хананска од глади.

47:14  И покупи Јосиф све новце што се налажаху по земљи Мисирској и по земљи Хананској за жито које куповаху, и слагаше новце у кућу Фараонову.

47:15  А кад неста новца у земљи Мисирској и у земљи Хананској, стадоше сви Мисирци долазити к Јосифу говорећи: дај нам хљеба; зашто да мремо код тебе, што новаца нема?

47:16  А Јосиф им говораше: дајте стоку своју, па ћу вам дати хљеба за стоку, кад је нестало новца.

47:17  И довођаху стоку своју к Јосифу, и Јосиф им даваше хљеба за коње и за овце и за говеда и за магарце. Тако их прехрани ону годину хљебом за сву стоку њихову.

47:18  А кад прође она година, стадоше опет долазити к њему друге године говорећи: не можемо тајити од господара својега, али је новаца нестало, и стока коју имасмо у нашега је господара; и није остало ништа да донесемо господару својему осим тјелеса наших и њива наших.

47:19  Зашто да мремо на твоје очи? ево и нас и наших њива; купи нас и њиве наше за хљеб, да с њивама својим будемо робови Фараону, и дај жита да останемо живи и не помремо и да земља не опусти.

47:20  Тако покупова Јосиф Фараону све њиве у Мисиру, јер Мисирци продаваху сваки своју њиву, кад глад узе јако мах међу њима. И земља поста Фараонова.

47:21  А народ пресели у градове од једнога краја Мисира до другога.

47:22  Само не купи свештеничких њива; јер Фараон одреди дио свештеницима, и храњаху се од својега дијела, који им даде Фараон, те не продаше својих њива.

47:23  А Јосиф рече народу: ево купих данас вас и њиве ваше Фараону; ево вам сјемена, па засијте њиве.

47:24  А што буде рода, даћете пето Фараону, а четири дијела нека буду вама за сјеме по њивама и за храну вама и онијема који су по кућама вашим и за храну дјеци вашој.

47:25  А они рекоше: ти си нам живот сачувао; нека нађемо милост пред господарем својим да будемо робови Фараону.

47:26  И постави Јосиф закон до данашњега дана за њиве Мисирске да се даје пето Фараону; само њиве свештеничке не посташе Фараонове.

47:27  А дјеца Израиљева живљаху у земљи Мисирској у крају Гесемском, и држаху га, и народише се и намножише се веома.

47:28  И Јаков поживје у земљи Мисирској седамнаест година; а свега би Јакову сто и четрдесет и седам година.

47:29  А кад се приближи вријеме Израиљу да умре, дозва сина својега Јосифа, и рече му: ако сам нашао милост пред тобом, метни руку своју под стегно моје, и учини ми милост и вјеру, немој ме погрепсти у Мисиру;

47:30  Него нека лежим код отаца својих; и ти ме однеси из Мисира и погреби ме у гробу њихову. А он рече: учинићу како си казао.

47:31  И рече му Јаков: закуни ми се. И он му се закле. И поклони се Израиљ преко узглавља од одра својега.

Chapter 48

48:1  Послије јавише Јосифу: ено, отац ти је болестан. А он поведе са собом два сина своја, Манасију и Јефрема.

48:2  И јавише Јакову и рекоше: ево син твој Јосиф иде к теби. А Израиљ се окријепи, те сједе на постељи својој.

48:3  И рече Јаков Јосифу: Бог свемогући јави се мени у Лузу у земљи Хананској, и благослови ме;

48:4  И рече ми: учинићу те да нарастеш и намножиш се; и учинићу од тебе мноштво народа, и даћу земљу ову сјемену твојему након тебе да је њихова довијека.

48:5  Сада дакле два сина твоја, што ти се родише у земљи Мисирској прије него дођох к теби у Мисир, моји су, Јефрем и Манасија као Рувим и Симеун нека буду моји.

48:6  А дјеца коју родиш послије њих, нека буду твоја и нека се по имену браће своје зову у нашљедству својем.

48:7  Јер кад се вратих из Падана, умрије ми Рахиља у земљи Хананској на путу, кад бјеше још мало до Ефрате; и погребох је на путу у Ефрату, а то је Витлејем.

48:8  А видјев Израиљ синове Јосифове, рече: ко су ови?

48:9  А Јосиф рече оцу својему: моји синови, које ми Бог даде овдје. А он рече: доведи их к мени, да их благословим.

48:10  А очи бјеху Израиљу отежале од старости, те не могаше добро видјети. А кад му их приведе, цијелива их и загрли.

48:11  И рече Израиљ Јосифу: нијесам мислио да ћу видјети лице твоје; а гле, Бог ми даде да видим и пород твој.

48:12  А Јосиф одмаче их од кољена његовијех и поклони се лицем до земље.

48:13  Па их узе Јосиф обојицу, Јефрема себи с десне стране а Израиљу с лијеве, Манасију пак себи с лијеве стране а Израиљу с десне; и тако их примаче к њему.

48:14  А Израиљ пружив десну руку своју метну је на главу Јефрему млађему, а лијеву на главу Манасији, тако намјестив руке навлаш, ако и јест Манасија био првенац.

48:15  И благослови Јосифа говорећи: Бог, којему су свагда угађали оци моји Аврам и Исак, Бог, који ме је хранио од како сам постао до данашњега дана,

48:16  Анђео, који ме је избављао од свакога зла, да благослови дјецу ову, и да се по мојему имену и по имену отаца мојих Аврама и Исака прозову, и да се као рибе намноже на земљи!

48:17  А Јосиф кад видје гдје отац метну десну руку своју на главу Јефрему, не би му мило, па ухвати за руку оца својега да је премјести с главе Јефремове на главу Манасијину.

48:18  И рече Јосиф оцу својему: не тако, оче; ово је првенац, метни десницу њему на главу.

48:19  Али отац његов не хтје, него рече: знам, сине, знам; и од њега ће постати народ, и он ће бити велик; али ће млађи брат његов бити већи од њега, и сјеме ће његово бити велико мноштво народа.

48:20  И благослови их у онај дан и рече: тобом ће Израиљ благосиљати говорећи: Бог да те учини као Јефрема и као Манасију. Тако постави Јефрема пред Манасију.

48:21  Послије рече Израиљ Јосифу: ево ја ћу скоро умријети; али ће Бог бити с вама и одвешће вас опет у земљу отаца ваших.

48:22  И ја ти дајем један дио више него браћи твојој, који узех из руку Аморејских мачем својим и луком својим.

Chapter 49

49:1  Послије сазва Јаков синове своје и рече: скупите се да вам јавим шта ће вам бити до пошљетка.

49:2  Скупите се и послушајте, синови Јаковљеви, послушајте Израиља оца својега.

49:3  Рувиме, ти си првенац мој, крјепост моја и почетак силе моје; први господством и први снагом.

49:4  Навро си као вода; нећеш бити први; јер си стао на постељу оца својега и оскврнио је легав на њу.

49:5  Симеун и Левије, браћа, мачеви су им оружје неправди.

49:6  У тајне њихове да не улази душа моја, са збором њиховијем да се не саставља слава моја; јер у гњеву својем побише људе, и за своје весеље покидаше волове.

49:7  Проклет да је гњев њихов, што бјеше нагао, и љутина њихова, што бјеше жестока; раздијелићу их по Јакову, и расућу их по Израиљу.

49:8  Јуда, тебе ће хвалити браћа твоја, а рука ће ти бити за вратом непријатељима твојим, и клањаће ти се синови оца твојега.

49:9  Лавићу Јуда! с плијена си се вратио, сине мој; спусти се и леже као лав и као љути лав; ко ће га пробудити?

49:10  Палица владалачка неће се одвојити од Јуде нити од ногу његовијех онај који поставља закон, докле не дође онај коме припада, и њему ће се покоравати народи.

49:11  Веже за чокот магаре своје, и за племениту лозу младе од магарице своје; у вину пере хаљину своју и огртач свој у соку од грожђа.

49:12  Очи му се црвене од вина и зуби бијеле од млијека.

49:13  Завулон ће живјети покрај мора и гдје пристају лађе, а међа ће му бити до Сидона.

49:14  Исахар је магарац јак у костима, који лежи у тору,

49:15  И видјев да је почивање добро и да је земља мила, сагнуће рамена своја да носи, и плаћаће данак.

49:16  Дан ће судити својему народу, као једно између племена Израиљевих.

49:17  Дан ће бити змија на путу и гуја на стази, која уједа коња за кичицу, те пада коњик наузнако.

49:18  Господе, тебе чекам да ме избавиш.

49:19  А Гад, њега ће војска свладати; али ће најпослије он надвладати.

49:20  У Асира ће бити обилата храна, и он ће давати сласти царске.

49:21  Нефталим је кошута пуштена, и говориће лијепе ријечи.

49:22  Јосиф је родна грана, родна грана крај извора, којој се огранци раширише сврх зида.

49:23  Ако га и уцвијелише љуто и стријељаше на њ, и бише му непријатељи стријелци,

49:24  Опет оста јак лук његов и ојачаше мишице руку његовијех од руку јакога Бога Јаковљева, одакле поста пастир, камен Израиљу,

49:25  Од силнога Бога оца твојега, који ће ти помагати, и од свемогућега, који ће те благословити благословима озго с неба, благословима оздо из бездана, благословима од дојака и од материце.

49:26  Благослови оца твојега надвисише благослове мојих старијех сврх брда вјечнијех, нека буду над главом Јосифовом и над тјеменом одвојенога између браће.

49:27  Венијамин је вук грабљиви, јутром једе лов, а вечером дијели плијен.

49:28  Ово су дванаест племена Израиљевих, и ово им отац изговори кад их благослови, свако благословом његовијем благослови их.

49:29  Потом им заповједи и рече им: кад се приберем к роду својему, погребите ме код отаца мојих у пећини која је на њиви Ефрона Хетејина,

49:30  У пећини која је на њиви Макпелској према Мамрији у земљи Хананској, коју купи Аврам с њивом у Ефрона Хетејина да има свој гроб.

49:31  Ондје погребоше Аврама и Сару жену његову, ондје погребоше Исака и Ревеку жену његову, и ондје погребох Лију.

49:32  А купљена је њива и пећина на њој у синова Хетовијех.

49:33  А кад изговори Јаков заповјести синовима совјим, диже ноге своје на постељу, и умрије, и прибран би к роду својему.

Chapter 50

50:1  Тада Јосиф паде на лице оцу својему, и плака над њим цјелујући га.

50:2  И заповједи Јосиф слугама својим љекарима да мирисима помажу оца његова; и љекари помазаше мирисима Израиља.

50:3  И наврши му се четрдесет дана, јер толико дана треба онијем које помажу мирисима; и плакаше за њим Мисирци седамдесет дана.

50:4  А кад прођоше жалосни дани, рече Јосиф домашњима Фараоновијем говорећи: ако сам нашао милост пред вама, говорите Фараону и реците:

50:5  Отац ме је мој заклео говорећи: ево, ја ћу скоро умријети; у гробу мојем, који ископах у земљи Хананској, ондје ме погреби. Па сада да идем да погребем оца својега, а послије ћу опет доћи.

50:6  А Фараон му рече: иди, погреби оца својега како те је заклео.

50:7  И отиде Јосиф да погребе оца својега; и с њим пођоше све слуге Фараонове, старјешине од дома његова и све старјешине од земље Мисирске,

50:8  И сав дом Јосифов и браћа његова и дом оца његова; само дјецу своју и овце своје и говеда своја оставише у земљи Гесемској.

50:9  А пође с њим кола и коњаника толико да бјеше војска врло велика.

50:10  А кад дођоше на гумно Атадово, које је с ону страну Јордана, плакаше ондје много и врло тужно; и Јосиф учини жалост за оцем својим за седам дана.

50:11  А људи из оне земље, Хананејци, кад видјеше плач на гумну Атадову, рекоше: у великој су жалости Мисирци. Зато прозваше оно мјесто с ону страну Јордана жалост Мисирска.

50:12  И учинише му синови његови како им бјеше заповједио.

50:13  Однесоше га синови његови у земљу Хананску, и погребоше га у пећини на њиви Макпелској, коју купи Аврам да има свој гроб у Ефрона Хетејина према Мамрији.

50:14  И погребавши оца својега врати се Јосиф у Мисир и браћа његова и сви који бијаху изашли с њим да погребу оца његова.

50:15  А браћа Јосифова видећи гдје им отац умрије, рекоше: може бити да се Јосиф срди на нас, па ће нам се осветити за све зло што му учинисмо.

50:16  Зато поручише Јосифу: отац твој заповједи на смрти и рече:

50:17  Овако кажите Јосифу: молим те, опрости браћи својој безакоње и гријех, што ти пакостише; сада опрости безакоње слугама Бога оца твојега. А Јосиф заплака се кад му то рекоше.

50:18  Послије дођоше и браћа његова и падоше пред њим и рекоше: ево смо слуге твоје.

50:19  А Јосиф им рече: не бојте се, зар сам ја мјесто Бога?

50:20  Ви сте мислили зло по ме, али је Бог мислио добро, да учини што се данас збива, да се сачува у животу многи народ.

50:21  Не бојте се дакле; ја ћу хранити вас и вашу дјецу. Тако их утјеши и ослободи.

50:22  Тако живљаше Јосиф у Мисиру с домом оца својега, и поживје сто и десет година.

50:23  И видје Јосиф синове Јефремове до трећега кољена; и синови Махира сина Манасијина родише се и одрастоше на кољенима Јосифовијем.

50:24  И рече Јосиф браћи својој: ја ћу скоро умријети; али ће вас зацијело Бог походити, и извешће вас из ове земље у земљу за коју се заклео Авраму, Исаку и Јакову.

50:25  И закле Јосиф синове Израиљеве и рече: заиста ће вас походити Бог; а ви онда однесите кости моје одавде.

50:26  Потом умрије Јосиф, а бјеше му сто и десет година; и помазавши га мирисима метнуше га у ковчег у Мисиру.